Autor: Sandra Stojanović
Postoje ljudi koji će u cvetu prvo primetiti uveli list.
Ne zato što cvet nije lep, već zato što su navikli da traže ono što nedostaje umesto onoga što postoji.
Takve ljude srećemo na svakom koraku. Dovoljno je da se usudimo da nešto stvorimo, napišemo, naslikamo, pokrenemo ili podelimo sa drugima. Dok ćutimo i radimo, gotovo da nas ne primećuju. Ali čim se odvažimo da pokažemo ono što nosimo u sebi, odjednom se pojave pogledi koji mere, procenjuju i traže pukotine.
Istina je da svako ima pravo na mišljenje. Niko ne stvara za svet u kojem će ga svi razumeti i voleti. Međutim, postoji velika razlika između kritike i grubosti.
Kritika može biti dragocena. Ona nam pomaže da vidimo ono što sami ne primećujemo. Pokazuje nam prostor za rast i podseća nas da nijedno delo nije završeno.
Ali kritika gubi svoju vrednost onog trenutka kada zaboravi poštovanje. Kada postane oštrica umesto smernice. Kada joj cilj više nije da pomogne, već da zaboli.
Nije teško reći čoveku šta nije uradio dobro.
Mnogo je teže pronaći način da to kažeš tako da sačuvaš njegovo dostojanstvo.
Jer iza svakog rada stoji čovek. Sa svojim strahovima, sumnjama, neprospavanim noćima i nadama. Iza svake pesme nalazi se neko ko je dugo tražio pravu reč. Iza svake priče neko ko je skupljao delove sebe da bi ih pretočio u rečenice. Iza svakog uspeha krije se mnogo više neuspeha nego što drugi mogu da vide.
Zato ponekad ne zaboli sama primedba.
Zaboli način na koji je izrečena.
Zaboli ton.
Pogled.
Potreba da se nešto kaže grublje nego što je potrebno.
I tada se čovek nađe pred izborom. Da li će uzvratiti istom merom ili će sačuvati svoj mir?
Godinama sam verovala da na svaku reč treba odgovoriti. Da se svaka nepravda mora objasniti. Da svako mora razumeti moje namere.
A onda sam shvatila da se neke rasprave ne vode da bi se pronašla istina. Vode se da bi neko bio glasniji.
I zato sam počela da biram tišinu.
Ne onu tišinu koja nastaje iz nemoći.
Već onu koja nastaje iz mudrosti.
Tišina ne znači da se slažemo sa svime što čujemo. Ne znači da smo odustali od sebe. Ponekad je upravo suprotno. Ponekad je tišina znak da smo dovoljno sigurni u svoj put da ne moramo svakome da ga objašnjavamo.
Ljudi koji stvaraju nauče jednu važnu lekciju: ne možeš istovremeno graditi nešto vredno i trošiti svoju snagu na svaku tuđu primedbu. Jedno od ta dva moraš pustiti.
Kada bismo slušali svakoga ko pronađe razlog za zamerku, nikada ne bismo napravili prvi korak. Ne bismo napisali prvu stranicu. Ne bismo poslali rukopis. Ne bismo ostvarili nijedan san koji zahteva hrabrost.
Jer uvek će postojati neko ko vidi samo ono što nedostaje.
Ali srećom, postoje i ljudi koji vide trud.
Postoje oni koji znaju koliko je teško početi. Koliko je teško izložiti deo sebe svetu. Koliko hrabrosti treba da bi se nešto stvorilo.
Njihove reči možda nisu najglasnije, ali su najvrednije.
A što se tiče grubih kritika, vreme me je naučilo da ih posmatram drugačije. Danas iz njih uzimam samo ono što mi može koristiti. Ako u njima postoji zrno istine, prihvatim ga i učim. Ako ga nema, pustim ga da prođe pored mene.
Ne nosim više tuđe reči kao teret.
Ne dozvoljavam da postanu mera moje vrednosti.
Jer čovek koji stalno zastaje da bi se branio od svakog kamena nikada neće stići tamo gde je krenuo.
Zato nastavljam dalje.
Da učim.
Da grešim.
Da popravljam.
Da stvaram.
Jer na kraju ne ostaju upamćeni oni koji su tražili mane.
Ostaju oni koji su, uprkos njima, nastavili da grade.
Pouka
Nije svaka kritika neprijatelj, ali nije ni svaka kritika vredna našeg mira. Mudrost nije u tome da ućutkamo sve glasove oko sebe, već da naučimo koje treba da čujemo, a koje da pustimo da odu sa vetrom.
O autorki
Sandra Stojanović rođena je 10. februara 1991. godine u Novom Sadu. Završila je pejzažnu arhitekturu, kurs kreativnog pisanja i kurs engleskog jezika. Trenutno živi u Veterniku.
Od malena je imala strast prema pisanju. Pisala je pesme, a sada se prvi put oprobala i u prozi. Udata je i majka je dvoje dece.
Sandra piše o emocijama, međuljudskim odnosima, ličnom rastu i trenucima koji menjaju život. Njeni tekstovi prepoznatljivi su po iskrenosti, toplini i sposobnosti da u običnim trenucima pronađu duboku životnu priču.
Autorka je knjige „Stranice koje dišu“, nekoliko nagrađivanih pesama i tekstova. Kroz pisanje inspiriše ljude da pronađu snagu, veruju sebi i ne odustaju od svojih snova.
Njena pesma izabrana je na međunarodnom takmičenju, njen tekst objavljen je u zborniku, a njena priča objavljena je na portalu „Ridjičanka“.
Njenu prvu knjigu „Stranice koje dišu“ možete kupiti na linku ispod.
