Piše: Sandra Stojanović
Noć je.
Grad polako utišava svoje korake. Svetla u stanovima se jedno po jedno gase, a ljudi se povlače u svoje male svetove. Ležem u krevet, spuštam glavu na mekan jastuk i shvatam koliko često zaboravljamo da budemo zahvalni za ono što nam izgleda sasvim obično.
Za krevet koji nas čeka.
Za ćebe koje nas greje.
Za krov nad glavom.
Za mir u kome možemo da zatvorimo oči.
Tek kada zastanemo, shvatimo da ono što smatramo svakodnevicom za mnoge predstavlja nedostižan san.
Dok ti večeras bezbrižno nameštaš jastuk, neko će ovu noć provesti u bolničkoj sobi, čekajući rezultate koji mogu promeniti ceo njegov život. Neko će sedeti pored kreveta voljene osobe, moleći se da dočeka jutro. Neko će po prvi put zaspati u kući iz koje je nestao nečiji glas zauvek.
Neko danas nije ni stigao do svog kreveta.
Nekome je ovo bio poslednji dan.
Neko je jutros ustao ne znajući da će se veče završiti oproštajem.
Neko je danas saznao da je bolestan. Neko je saznao da je bolestan neko koga voli. Neko je čuo rečenicu koja deli život na “pre” i “posle”. Neko je izašao iz ordinacije noseći teret koji se ne vidi spolja, ali pritiska više od bilo čega.
Neko je danas izgubio posao od kog je hranio porodicu.
Neko je potpisao papire za razvod, shvativši da se dom ne raspada kada se sruše zidovi, već kada se udalje srca.
Neko je spakovao ceo svoj život u nekoliko kofera i napustio kuću koju je godinama zvao domom.
Neko večeras nema kome da poželi laku noć.
Neko će zaspati sa suzama koje neće imati kome da objasni.
Dok se mi žalimo što nam jastuk nije dovoljno mekan ili što je klima previše hladna, neko će noć provesti u kamionu, na sedištu automobila, na železničkoj stanici ili na klupi u parku. Neko će pokušati da pronađe položaj u kome će bar na trenutak zaboraviti umor i hladnoću.
Neko nema ni ćebe.
Neko nema adresu.
Neko nema mesto koje može nazvati svojim.
A ipak, koliko puta prođemo kroz dan, a da ne primetimo koliko smo bogati upravo tim sitnicama?
Bogatstvo nije samo ono što stoji na računu. Pravo bogatstvo je kada imaš gde da se vratiš. Kada te kod kuće čeka mir. Kada možeš da se istuširaš toplom vodom. Kada otvoriš frižider i znaš da neće ostati prazan. Kada možeš da zagrliš dete, roditelja ili prijatelja.
To su stvari koje ne kupuje novac.
Njih često primetimo tek kada ih izgubimo.
Živimo u vremenu u kome jurimo sve više. Veću platu. Veći stan. Bolji telefon. Više pratilaca. Više uspeha. I dok gledamo ono što nemamo, potpuno zaboravimo ono što već posedujemo.
Zaboravimo da neko sanja baš život koji mi danas živimo.
Neko bi dao sve da ponovo može da čuje glas osobe koju je izgubio.
Neko bi dao sve za jedan običan zagrljaj.
Neko bi dao sve da ga više ništa ne boli.
Neko bi dao sve za jednu mirnu noć sna.
Možda baš zato zahvalnost ne bi trebalo da ostavimo samo za velike trenutke. Ne treba čekati da nam se ostvari najveći san da bismo rekli: “Hvala.”
Možemo biti zahvalni već večeras.
Za to što dišemo.
Što imamo gde da legnemo.
Što možemo da popijemo čašu vode.
Što imamo mogućnost da sutra ustanemo i pokušamo ponovo.
Jer nije svaki čovek dobio to sutra.
Život nas često nauči vrednosti običnih stvari tek kada ih izgubi. Ali mudrost je naučiti da ih cenimo dok su još tu. Da poljubimo svoje najmilije bez posebnog razloga. Da zagrlimo roditelje dok još možemo. Da pozovemo prijatelja. Da kažemo “volim te” dok još ima ko da čuje.
Jer nijedan dan nije obećan.
Nijedno sutra nije sigurno.
I zato, kada večeras spustiš glavu na jastuk, zastani samo na trenutak. Ne razmišljaj o svemu što ti nedostaje. Pogledaj ono što već imaš.
Možda nije savršeno.
Možda nije onako kako si zamišljao.
Ali je tvoje.
I dovoljno je vredno da za njega budeš zahvalan.
Jer sreća se često ne krije u velikim čudima. Ona živi u tihim večerima, u toplom domu, u sigurnosti da ćeš zatvoriti oči bez straha, u ljudima koje voliš i u mogućnosti da se probudiš u novom danu.
A to su darovi koje prečesto primetimo tek kada postanu uspomena.
Zato večeras, pre nego što zaspiš, zahvali životu na svim tim neprimetnim, običnim stvarima. One možda nisu glasne i spektakularne, ali upravo od njih je satkan naš mir.
I možda je baš zahvalnost najmekši jastuk na koji čovek može da spusti svoju glavu.
O autorki
Sandra Stojanović je književnica, autorka romana „Stranice koje dišu“, kao i brojnih pesama i misaonih tekstova koji istražuju teme ljubavi, životnih prekretnica, unutrašnje snage i potrage za sobom.
Njeno stvaralaštvo prepoznato je i na međunarodnim književnim konkursima, gde su odlomak iz romana „Stranice koje dišu“ i pesma „Kad se vratim u sebe“ nagrađeni pohvalnicama i objavljeni u međunarodnim književnim zbirka
