Jedna je to od mojih omiljenih rečenica iz romana književnice koju mnogo volim i čije me pisanje često inspiriše. Ta rečenica mi se dugo zadržala u mislima. Možda zato što u nekoliko reči govori o nečemu što svi, pre ili kasnije, osetimo – o ljudima koji ne biraju način da stignu tamo gde su naumili.
I baš me je ona navela da razmišljam o tim „prljavim igračima“.
O ljudima koji ne čekaju svoj red.
O onima koji guraju, prećutkuju, zaobilaze, koriste tuđu dobrotu i ne pitaju se koga će usput povrediti.
O onima koji misle da su pobedili zato što su nekoga pomerili sa njegovog mesta.
Ali šta ako nisu?
Šta ako te neko izguravanje iz reda zapravo samo pomeri prema putu koji je mnogo više tvoj?
Nije lako kada si pošteno čekao svoj trenutak, ulagao trud, verovao ljudima i radio ono što je do tebe, a onda vidiš da neko drugi do onoga što želi dolazi preko tuđih leđa.
Prva reakcija je često bes.
Želimo da pitamo: „Zašto baš meni?“
Želimo da vratimo.
Da kažemo sve.
Da pokažemo da nismo naivni.
I sve je to ljudski.
Ali postoji jedan trenutak kada moraš da odlučiš šta ćeš uraditi sa tom nepravdom.
Možeš da je nosiš sa sobom.
Možeš da joj dozvoliš da ti promeni pogled na ljude, da ti uzme mir, da te učini ogorčenom i natera da postaneš ista ona vrsta čoveka koja te je povredila.
A možeš i da je ostaviš tamo gde pripada.
I nastaviš dalje.
Ne zato što nije bolelo.
Ne zato što nije bilo nepravedno.
Nego zato što ne želiš da ti tuđi postupci određuju kakva ćeš ti postati.
Nepravda ne mora da proizvede još jednu nepravdu.
Neko može biti loš prema tebi, a da ti ipak ostaneš dobar čovek.
Neko može da ti zatvori vrata, a da ti ne poželiš da zatvoriš vrata nekome drugom.
Neko može da te gurne korak unazad, a da ti od tog koraka napraviš zalet.
Jer možda neke stvari u životu pogrešno nazovemo neuspehom.
Možda mislimo da smo izgubili priliku, a zapravo smo dobili novi pravac.
Možda ono za čim smo toliko dugo jurili nije bilo naše konačno odredište.
Možda nas je život samo sklanjao sa jednog puta da bi nas doveo na drugi.
Onaj na kojem ćemo više ceniti ono što imamo.
Onaj na kojem ćemo sresti prave ljude.
Onaj na kojem ćemo konačno shvatiti koliko možemo sami.
Zato ne gledaj svaku prepreku kao zid.
Neke prepreke su stepenice.
Samo ih ne prepoznamo odmah.
Svaki put kada te nešto zaustavi, zastani na trenutak i pogledaj šta ti se otvorilo sa druge strane.
Možda danas misliš: „Ovo je moj poraz.“
A za nekoliko godina možda ćeš reći:
„Da se tada nije dogodilo, ne bih bila ovde.“
Život ponekad ima neobičan smisao za preusmeravanje.
Zatvori jedna vrata.
Otvori druga.
Oduzme nešto za šta smo bili uvereni da nam pripada, a onda nam pokaže da smo sve vreme pokušavali da se uklopimo u nešto što nije bilo dovoljno veliko za nas.
Zato nemoj trošiti život na dokazivanje ljudima koji nisu umeli da vide tvoju vrednost.
Ne moraš svakome objašnjavati ko si.
Ne moraš svaku nepravdu ispravljati svojim rukama.
Ne moraš čekati da nekome bude vraćeno ono što je uradio tebi.
Pusti.
Ne zbog njih.
Zbog sebe.
Čuvaj svoj mir.
On vredi više od poslednje reči u raspravi.
Više od pobede nad nekim ko ti nikada nije bio pravi protivnik.
Više od toga da vidiš kako se neko ko te povredio spotiče o sopstvene postupke.
Neka svako nosi svoje.
Ti nosi svoje snove.
Svoje ljude.
Svoj život.
Gradi svoj dom.
Ne mislim samo na zidove, nameštaj i krov.
Mislim na ono mesto u kojem možeš da spustiš glavu bez straha.
Na ljude pored kojih ne moraš da glumiš.
Na jutra u kojima piješ kafu mirna.
Na smeh koji se čuje iz druge sobe.
Na decu koja znaju da su voljena.
Na prijatelje koji se raduju tvom uspehu.
Na one retke ljude koji ne pitaju šta mogu da dobiju od tebe, već šta mogu da učine za tebe.
Njih čuvaj.
Sa njima deli život.
Jer na kraju, nije važno koliko si puta bio izbačen iz nečijeg reda.
Važno je šta si napravio kada si shvatio da taj red više nije mesto na kojem želiš da stojiš.
Možda je trebalo da izađeš iz njega.
Možda je trebalo da prestaneš da čekaš tuđe odobrenje.
Možda je trebalo da napraviš svoj put.
I možda ćeš jednog dana, kada pogledaš iza sebe, shvatiti da te ono što si tada smatrala nepravdom nije srušilo.
Naprotiv.
Podiglo te je.
Stepenik po stepenik.
Do neke tvoje verzije za koju tada nisi ni znala da postoji.
Zato, ako te prljavi igrači izguraju iz reda – nemoj se vraćati da se s njima guraš.
Idi.
Napravi svoj red.
Ili još bolje – napravi svoj put.
Ne vraćaj zlo.
Ne zato što zlo ne postoji.
Postoji.
Ali ne moraš da ga nosiš sa sobom.
Verujem da se sve što čovek daje svetu nekako vrati.
Možda ne odmah.
Možda ne od istih ljudi.
Možda ne na način koji očekujemo.
Ali dobro pronađe svoj put.
Kao što i zlo, pre ili kasnije, pronađe put do onoga ko ga je posejao.
Zato budi dobar čovek.
Ne zato što će ti se uvek vratiti.
Nego zato što želiš da ostaneš svoj.
I kada ti neko zatvori vrata – napravi druga.
Kada ti neko oduzme priliku – stvori novu.
Kada te neko gurne korak unazad – pretvori ga u zalet.
A kada pomisliš da si doživela neuspeh, sačekaj malo.
Možda samo još ne vidiš u šta će se taj neuspeh pretvoriti.
Možda je to samo životna stepenica.
Možda te baš ona vodi mnogo više nego što si ikada planirala.
I zato danas biram da ne gledam ko je koga izgurao.
Gledam napred.
Gledam ljude koje volim.
Gledam ono što stvaram.
Gledam svoj mir.
Gledam svoj dom.
Gledam sve ono što tek treba da izgradim.
Jer možda prava pobeda nikada nije bila u tome da pobediš prljave igrače.
Možda je prava pobeda u tome da zbog njih nikada ne postaneš jedan od njih.
O autorki
Sandra Stojanović je književnica, autorka romana „Stranice koje dišu“, kao i brojnih pesama i misaonih tekstova koji istražuju teme ljubavi, životnih prekretnica, unutrašnje snage i potrage za sobom.
Njeno stvaralaštvo prepoznato je i na međunarodnim književnim konkursima, gde su odlomak iz romana „Stranice koje dišu“ i pesma „Kad se vratim u sebe“ nagrađeni pohvalnicama i objavljeni u međunarodnim književnim zbirkama.
