Ne postoji čovek koji makar jednom u životu nije pomislio: „Da sam samo ranije znao.“ Ta rečenica često dolazi onda kada nešto ili nekoga više ne možemo da vratimo. Tek tada počinjemo da razumemo koliko smo olako verovali da će sve trajati zauvek.
Zašto ljudi počnu da cene tek kada izgube?
Možda zato što se čovek lako navikne na ono što ima. Naviknemo se na ljude koji su uvek tu, na glas koji nas svakodnevno pozdravlja, na zagrljaj koji nas čeka, na zdravlje koje nas služi i na dane za koje verujemo da će se ponavljati unedogled. Ono što je stalno prisutno prestajemo da posmatramo kao dar i počinjemo da ga doživljavamo kao nešto što se podrazumeva.
U mladosti verujemo da su najvrednije stvari one za koje se treba izboriti. Trčimo za ciljevima, dokazujemo se, gradimo planove i odlažemo život za neko bolje vreme. U toj žurbi često zaboravimo da živimo sadašnji trenutak. Uvereni smo da će ljudi koje volimo uvek biti tu, da će prilike sačekati i da za važne reči nikada nije kasno.
Godinama pokušavamo da ispunimo očekivanja drugih. Trudimo se da budemo dovoljno uspešni, dovoljno jaki i dovoljno dobri. Dokazujemo se porodici, prijateljima, kolegama i svetu oko sebe. A onda jednog dana shvatimo da smo toliko energije potrošili pokušavajući da zadovoljimo druge da smo zaboravili sebe.
Istina je da je jedina osoba kojoj nešto zaista treba da dokažemo upravo ona koju svakog jutra vidimo u ogledalu. Jer kada ostanemo sami sa svojim mislima, tuđa mišljenja gube snagu. Ostaje samo pitanje da li smo živeli u skladu sa sobom, da li smo bili ljudi kakvi smo želeli da budemo i da li možemo mirno da pogledamo svoj odraz.
Čovek retko zastane dok mu je dobro. Kada su dani mirni, a ljudi koje volimo na dohvat ruke, ponašamo se kao da je sve trajno. Ne razmišljamo o prolaznosti jer nam se čini da za to nema razloga. Međutim, život ima neobičan način da nas podseti koliko je sve krhko.
Tek kada izgubimo nešto važno, nastane praznina. A upravo ta praznina pokaže koliki je prostor nešto zauzimalo u našem životu. Kao što ne primećujemo vazduh dok ga imamo, ali ga postajemo svesni kada nam nedostaje, tako često postajemo svesni vrednosti ljudi, trenutaka i prilika tek kada ih više nema.
Ponekad je potreban bolan rastanak da bismo shvatili koliko nam je neko značio. Ponekad je potrebno razočaranje da bismo naučili da cenimo iskrenost. Nekada tek kroz gubitak zdravlja postanemo zahvalni na stvarima koje smo godinama uzimali zdravo za gotovo. Ne zato što smo nezahvalni ljudi, već zato što nas tek gubitak natera da zastanemo i pogledamo ono što smo imali.
Bol ima moć da promeni naš pogled na svet. On nas zaustavi onda kada bismo najradije nastavili dalje. Natera nas da preispitamo svoje izbore, odnose i prioritete. U trenucima kada ostanemo bez nečega što nam je bilo važno, skidaju se maske svakodnevice i ostaje samo ono što je zaista bitno.
Tek tada mnogi otkriju da sreća nikada nije bila tamo gde su je uporno tražili. Nije se krila u prestižu, savršenstvu ili potrebi da zadive druge. Bila je u onome što su svakodnevno zaobilazili misleći da će trajati zauvek. U ljudima koji su ih voleli, u domu kojem su se vraćali, u trenucima mira, u osećaju pripadnosti i sigurnosti. U stvarima koje nisu mogle da se kupe, ali su život činile vrednim življenja.
Kako godine prolaze, menjaju se i naši prioriteti. Počinjemo da shvatamo da nije važno koliko ljudi poznajemo, već koliko ih možemo pozvati kada nam je teško. Nije važno koliko toga posedujemo, već koliko mira nosimo u sebi. Nije važno koliko puta smo bili u pravu, već koliko puta smo bili ljudi.
Odrastemo i shvatimo da ne želimo da budemo dobri svima. Nemoguće je zadovoljiti svačija očekivanja. Uvek će postojati neko ko će misliti da smo mogli više, bolje ili drugačije. Zato dolazi trenutak kada prestajemo da živimo za tuđe aplauze i počinjemo da živimo u skladu sa svojim vrednostima.
Tada naučimo da je mnogo važnije sačuvati obraz nego utisak. Mnogo važnije ostati veran sebi nego biti prihvaćen od svih. Jer na kraju dana ne nosimo sa sobom tuđa mišljenja. Nosimo svoje odluke, svoje postupke i mir ili nemir koji iz njih proizlazi.
Možda je najveća životna ironija upravo u tome što mnoge stvari naučimo tek nakon što nas zabole. Ali možda svrha tih iskustava nije da nas slome. Možda su tu da nas probude. Da nas podsete koliko je život prolazan i koliko je važno da budemo zahvalni dok još imamo priliku.
Možda prava zrelost dolazi onda kada naučimo da cenimo pre nego što izgubimo. Kada zagrlimo bez razloga, kažemo ono što osećamo dok još imamo kome da kažemo i prestanemo da tražimo potvrdu svoje vrednosti u očima drugih.
Jer ono najvrednije retko blista. Ono najvrednije živi u ljudima koje volimo, u trenucima koje delimo i u miru koji osećamo kada znamo da smo ostali verni sebi. A jedina osoba kojoj na kraju života treba da možemo nešto da dokažemo jeste ona koja nas iz ogledala posmatra celog života.
O autorki
Sandra Stojanović piše o emocijama, međuljudskim odnosima, ličnom rastu i trenucima koji menjaju život. Njeni tekstovi prepoznatljivi su po iskrenosti, toplini i sposobnosti da u običnim trenucima pronađu duboku životnu priču.
Autorka je romana „Stranice koje dišu“, nekoliko nagrađivanih pesama i tekstova. Kroz pisanje inspiriše ljude da pronađu snagu, veruju sebi i ne odustaju od svojih snova.
Njena pesma izabrana je na međunarodnom takmičenju, njen tekst objavljen je u zborniku, a njena priča objavljena je na portalu „Ridjičanka“.
Njenu Prva zbirka poezije “22 godine tišine” . Pesme nastajale od 2004. do 2026. mozete kuputi putem poruke na njenom Instagram profilu
