GOSTUJUĆA KOLUMNA
Napomena redakcije: Ovaj tekst predstavlja stav i autorski pogled gostujuće autorke i ne mora odražavati stavove redakcije Ulične Priče. Više o pravilima objavljivanja gostujućih tekstova pročitajte u našoj Uređivačkoj politici.
Autorka: Sandra Stojanović
Postoje ljudi koji svoje priče pričaju naglas. Ja sam svoje oduvek zapisivala.
Ne zato što nisam imala šta da kažem, već zato što su mi reči na papiru uvek dolazile lakše nego one izgovorene. Dok sam odrastala, volela sam da posmatram ljude. Njihove navike, poglede, načine na koje se smeju kada su srećni i načine na koje ćute kada ih nešto boli. Činilo mi se da svako nosi jednu neispričanu priču u sebi. Možda je upravo tada počela moja ljubav prema pisanju.
Nisam maštala da budem pisac. Maštala sam da sačuvam trenutke.
Miris kolača iz detinjstva. Zvuk kiše dok udara o prozor. Letnje večeri koje prekratko traju. Ljude koji nam promene život, a ponekad to ni ne znaju. Plašila sam se zaborava mnogo pre nego što sam shvatila da se bavim pisanjem.
Možda zato i danas verujem da knjige nisu nastale samo da bismo čitali priče. Nastale su da bismo sačuvali ono što ne želimo da izgubimo.
Zato pišem. Da ih oživim, da ih razumem.
Da udahnem dah onome što je nekad bilo, i da pustim da me ponovo pronađe ono što jesam.
Jer možda upravo u tom disanju prošlosti, u tom nevidljivom ritmu između bola i nade, počinje svaka nova priča. Moja – i njegova.
Likovi koji nastaju između stvarnosti i mašte
Kada me pitaju odakle dolaze moji likovi, nikada nemam jednostavan odgovor.
Nijedan od njih nije potpuno stvaran, ali nijedan nije ni potpuno izmišljen.
Volim da se igram rečima, da od sitnih delića stvarnosti stvaram nove svetove. U svakog svog junaka utkala sam po nešto što sam nekada bila, što jesam ili što sam želela da budem. Negde sam sakrila svoje strahove. Negde svoje čežnje. Negde pitanja na koja ni danas nemam odgovor.
U neke likove sam pretočila svoje misli.
U neke svoje nade.
U neke onu hrabrost koju sam priželjkivala u trenucima kada je nisam imala dovoljno.
Negde sam ostavila ljubav koju sam živela.
Negde ljubav o kojoj sam samo maštala.
I baš zato verujem da svaka knjiga pomalo liči na svog autora, čak i kada govori o sasvim drugim ljudima.
Pisanje za mene nikada nije bilo beg od života. Naprotiv. Bilo je način da mu se približim.
Pisac kao sakupljač trenutaka
Dok pišem, često imam osećaj da sastavljam mozaik od uspomena, osećanja i sitnica koje drugi možda ne bi ni primetili. Jedan pogled može da postane celo poglavlje. Jedna rečenica može da preraste u priču. Jedan susret može da ostane da živi godinama među stranicama.
Nekada me inspiriše razgovor koji slučajno čujem u prolazu.
Nekada fotografija.
Nekada pesma.
A nekada običan čovek koji sedi preko puta mene u gradskom prevozu i gleda kroz prozor kao da traži nekoga koga odavno nema.
Pisac je pomalo sakupljač trenutaka.
Skuplja tuđe osmehe, svoje uspomene, tuđe priče, svoje snove i od svega toga pokušava da napravi nešto što će prepoznati i drugi ljudi.
Možda je baš zato književnost tako posebna.
Dok pišemo o sebi, zapravo pišemo o svima.
Roman „Stranice koje dišu“
Kada sam počela da stvaram roman „Stranice koje dišu“, nisam želela da napišem samo ljubavnu priču. Želela sam da napišem priču o ljudima. O svemu onome što nas oblikuje. O prijateljstvima koja ostaju. O uspomenama koje nas prate. O izborima koje donosimo i onima koje izbegavamo.
Želela sam da napišem knjigu u kojoj će neko pronaći sebe.
I mislim da je to najveća želja svakog autora.
Ne da čitalac kaže: „Kako je ovo lepo napisano.“
Već da zastane na nekoj stranici i pomisli:
„Ovo sam mogla biti ja.“
„Ovo sam osećala.“
„Ovo razumem.“
Jer književnost nije samo umetnost reči. Ona je umetnost prepoznavanja.
„Stranice koje dišu“ je emotivan roman o ljubavi, gubitku, odrastanju i ponovnom pronalaženju sebe.
Roman prati Ninu, mladu ženu koja od detinjstva utočište pronalazi u knjigama i pisanju, kroz uspomene na porodicu, prijateljstva i prve ljubavi. Kada u njen život uđe Mario, ljubav ne dolazi bez izazova.
„Koliko god lutali i tražili, spojiće nas s onim što je za nas zapisano tamo negde… u zvezdama.“
Kada knjiga prestane da pripada samo autoru
Najlepši trenuci koje sam doživela kao autorka nisu bili vezani za korice, promocije ili fotografije.
Najlepši trenuci su oni kada mi neko napiše da je u mojoj priči pronašao deo svog života.
Kada mi kaže da je bio na istom mestu gde sam i ja ćutala dok sam pisala.
Kada mi kaže da je neki lik podsetio na nekoga koga voli.
Tada shvatim da knjige zaista imaju svoj život i svoju vrednost.
Jednom napisane, one više ne pripadaju samo autoru.
Postaju dom za tuđe emocije, uspomene i tumačenja.
Možda zato i volim da kažem da knjige dišu.
One žive kroz svakog čitaoca drugačije.
Isto poglavlje nekome će biti uteha.
Nekome uspomena.
Nekome podsetnik da nije sam.
A nekome novi početak.
Pisanje me je naučilo da slušam
Pisanje me je naučilo i nečemu što nisam očekivala.
Naučilo me je da slušam.
Da ne donosim brze zaključke.
Da iza svakog osmeha postoji priča koju ne znamo.
Da ljudi često nose mnogo više nego što pokazuju.
Kada stvarate likove, naučite da razumete njihove slabosti. Posle nekog vremena počnete bolje da razumete i ljude oko sebe.
Možda zato verujem da književnost ne menja svet velikim gestovima.
Menja ga sitno.
Tiho.
Onako kako kap kiše menja kamen.
Stranicu po stranicu.
Čoveka po čoveka.
Reči koje nastaju u tišini
Danas, kada pogledam iza sebe, ne vidim samo knjige, pesme i objavljene tekstove.
Vidim godine posmatranja, zapisivanja i traganja za pravim rečima.
Vidim sebe kao devojčicu koja je volela mir više nego gužvu.
Vidim mladu ženu koja je svoje misli pretvarala u priče.
I vidim osobu koja i dalje veruje da jedna iskrena rečenica može nekome promeniti dan.
Možda nikada nisam naučila da budem najglasnija osoba u prostoriji.
Ali sam naučila nešto drugo.
Naučila sam da reči imaju snagu čak i kada su napisane tiho.
A ponekad upravo one koje nastanu u tišini najduže ostaju sa nama.
Zato i danas pišem.
Da sačuvam trenutke.
Da udahnem život likovima koji postoje između mašte i stvarnosti.
Da od običnih dana napravim priče.
I da pokažem da ono što ne izgovorimo naglas ponekad pronađe svoj najlepši oblik među koricama jedne knjige.
O autorki
Sandra Stojanović je autorka romana „Stranice koje dišu“, pesama i misaonih tekstova o emocijama, međuljudskim odnosima i ličnom rastu. Odlomak iz romana i pesma „Kad se vratim u sebe“ nagrađeni su pohvalnicama na međunarodnim književnim konkursima i objavljeni u književnim zbirkama.
Knjiga autorke
Roman „Stranice koje dišu“ – pogledajte knjigu na sajtu izdavača (besani.rs).
Pisanje o sopstvenom životu ume da bude i način da se on razume — slično iskustvo deli i Biljana Antelj: život, pre svega.
