Autorski tekst: Sandra Stojanović
Ponekad najviše cenimo upravo one ljude od kojih nas život postepeno udaljava.
Ne zato što nedostaje ljubavi. Ne zato što nema zajedničkih uspomena. Već zato što vreme ne utiče na svakoga na isti način.
Dok smo mlađi, verujemo da će nas ljubav održati zajedno bez obzira na sve. Mislimo da su osećanja dovoljna da premoste razlike, prevaziđu nesporazume i pobede godine koje prolaze. Tek kasnije shvatimo da ljubav jeste važna, ali da nije jedina stvar od koje zavisi trajanje jednog odnosa.
Ljudi se menjaju. Ili bi barem trebalo da se menjaju.
Neko sa godinama postaje mudriji, strpljiviji i spremniji da preuzme odgovornost za sopstvene postupke. Neko drugi ostaje zarobljen u istim obrascima ponašanja, istim strahovima i istim izgovorima. Godine prolaze, ali unutrašnji rast izostaje.
Postoje ljudi koji neprestano tragaju za nečim novim. Za novim uzbuđenjem, novim poznanstvima, novim počecima. Uvek im se čini da se sreća nalazi negde drugde, da je život koji imaju manje vredan od života koji zamišljaju. Dok jure za onim što nemaju, često ne primete ono što već poseduju.
A ono najvrednije retko dolazi upakovano u nešto novo.
Najčešće se nalazi u ljudima koji su godinama pored nas.
U odnosima koje smo gradili.
U poverenju koje se stvara polako.
U razgovorima koji ne moraju da budu savršeni da bi bili iskreni.
Neki ljudi upoznaju stotine novih lica, a nikada zaista ne upoznaju osobu koja svakog dana sedi pored njih. Lakše im je da istražuju nepoznato nego da se potrude da prodube ono što već imaju. Lakše je krenuti iz početka nego popravljati ono što je vremenom postalo složeno.
Jer svaki ozbiljan odnos, bilo prijateljski, porodični ili ljubavni, u jednom trenutku traži suočavanje.
Sa sobom.
Sa svojim manama.
Sa svojim strahovima.
Sa odgovornošću za ono što jesmo i ono što postajemo.
A upravo od toga mnogi beže.
Nije lako pogledati sebe iskreno i priznati da možda nismo uvek bili u pravu. Nije lako prihvatiti da smo nekoga povredili, zanemarili ili uzimali zdravo za gotovo. Mnogo je jednostavnije okrenuti se nečemu novom i ubediti sebe da će nam novi ljudi doneti ono što nismo uspeli da pronađemo u starim odnosima.
Ali čovek od sebe ne može pobeći.
Gde god da ode, nosi svoje navike, svoje nesigurnosti i svoje nerešene probleme.
Zato se često dešava da ljudi menjaju partnere, prijatelje, poslove ili gradove, a da se suštinski ništa ne promeni. I dalje ih sustižu isti izazovi jer koren problema nikada nije bio u okolnostima, već u spremnosti da rastu.
Zrelost nema mnogo veze sa brojem godina.
Srećemo mlade ljude koji razumeju život bolje od mnogih starijih. Srećemo i one koji su zakoračili duboko u zrelost po godinama, a i dalje donose odluke vođene impulsima, strahovima i potrebom za trenutnim zadovoljstvom.
Prava zrelost počinje onda kada prestanemo da tražimo krivce svuda oko sebe.
Kada prihvatimo da svaki odnos zahteva trud.
Kada shvatimo da pažnja nije nešto što se podrazumeva.
Da bliskost ne opstaje sama od sebe.
Da ljubav nije imenica, već glagol.
Nešto što se svakodnevno gradi.
I upravo tu nastaje razlika između ljudi koji rastu i ljudi koji ostaju isti.
Jedni uče iz svojih iskustava.
Drugi ih ponavljaju.
Jedni postavljaju pitanja i traže odgovore.
Drugi beže od svega što bi moglo da ih natera da preispitaju sebe.
Vremenom, putevi takvih ljudi počinju da se razdvajaju.
I tada dolazi jedna od najtežih životnih lekcija.
Shvatimo da nekoga možemo iskreno voleti, a da ipak više ne možemo da idemo zajedno kroz život.
Ne zato što je nestalo emocija.
Ne zato što nedostaje privrženosti.
Već zato što se jedan čovek kreće napred, dok drugi uporno stoji na istom mestu.
To je bol koju je teško objasniti.
Jer nije isto kada izgubimo nekoga ko nam nikada nije značio i kada se udaljimo od osobe kojoj smo dali deo sebe.
Takvi rastanci često nemaju velike svađe.
Nemaju dramatične završetke.
Ponekad se jednostavno dogodi tišina.
Jedan čovek počne da razume stvari koje drugi ne želi da vidi.
Jedan počne da raste.
Drugi odluči da ostane isti.
I između njih se polako stvori prostor koji više ništa ne može da popuni.
Ipak, upravo u tim odnosima krije se važna životna pouka.
Nije svaki odnos stvoren da traje zauvek.
Neki ljudi dolaze da nas nauče kako da volimo.
Neki da nas nauče kako da postavimo granice.
Neki da nas podsete koliko vredimo.
A neki da nas nauče kada je vreme da krenemo dalje.
To ne umanjuje njihovu važnost u našem životu.
Naprotiv.
Možda su baš oni bili neophodni da bismo postali osoba kakva smo danas.
Zato ne treba da gledamo na ljude koje smo prerasli sa gorčinom.
Niti sa ljutnjom.
Još manje sa željom da ih promenimo.
Svako raste onoliko koliko je spreman.
Svako bira svoje lekcije i svoje vreme.
Na nama je samo da prihvatimo ono što ne možemo promeniti i da nastavimo da se razvijamo bez osećaja krivice.
Jer život nije trka u kojoj svi moraju da stignu na isto mesto.
Ali jeste putovanje na kojem moramo biti iskreni prema sebi.
A ponekad ta iskrenost znači priznati da više ne pripadamo istim pričama kao nekada.
Postoje ljudi koje izgubimo.
Postoje ljudi koji izgube nas.
I postoje oni koje jednostavno prerastemo.
A među njima su često upravo oni koje smo najviše voleli.
Ne zato što su bili pogrešni.
Nego zato što je život od nas tražio da postanemo više nego što smo bili kada smo ih upoznali.
I možda je najveći znak zrelosti upravo sposobnost da ih pustimo sa zahvalnošću, umesto sa gorčinom.
Da sačuvamo lepo što je postojalo.
Da naučimo ono čemu su nas naučili.
I da nastavimo dalje, noseći uspomene u srcu, ali ne i teret prošlosti na svojim leđima.
„Najteže je pustiti one kojima i dalje želiš sve najbolje. One koje ne mrziš. One kojima ne želiš da se osvete životne lekcije. One koje bi, da možeš, i dalje čuvao od tuge. Ali ljubav nije u tome da nekoga nosimo kroz život po svaku cenu. Ljubav je ponekad i prihvatanje da više ne hodamo istim putem.
Jer nisu svi ljudi koje izgubimo naši porazi. Neki su samo poglavlja koja su završila svoju ulogu u našoj priči. A zahvaljujući njima, naučili smo kako da napišemo sledeće.“
O autorki
Sandra Stojanović piše o emocijama, međuljudskim odnosima, ličnom rastu i trenucima koji menjaju život. Njeni tekstovi prepoznatljivi su po iskrenosti, toplini i sposobnosti da u običnim trenucima pronađu duboku životnu priču.
Autorka je romana „Stranice koje dišu“, nekoliko nagrađivanih pesama i tekstova. Kroz pisanje inspiriše ljude da pronađu snagu, veruju sebi i ne odustaju od svojih snova.
Njena pesma izabrana je na međunarodnom takmičenju, njen tekst objavljen je u zborniku, a njena priča objavljena je na portalu „Ridjičanka“.
Njenu prvu knjigu mozete kuputi na linku ispod
