Autor: Biljana Antelj
Ono što je Sofiji bilo najčudnije kada je kasnije razmišljala o tome jeste da se u prvi mah uopšte nije uplašila. Živela je do tada kao svaka prosečna osoba; kao većina onih koji su u stanju da i u poželjnim okolnostima pronađu zrno tame. Iako je u ranoj mladosti verovala da će za sebe napraviti drugačiju priču, stalno odlaganje važnih stvari za kasnije pretvorilo ju je u osobu koja ne radi na svojim ciljevima. Zbog toga se ni po čemu bitnom nije razlikovala od ostalih koje je svakodnevno susretala u svom neposrednom okruženju. Verovatno joj je to i pomoglo da zanemari ono što niko zanemariti ne sme.
Prvi bol je prošao spontano i tiho u nagomilanim mejlovima. U besu direktora, tesnim rokovima, zagorelom ručku… Drugi bol, i dalje izdrživ na nogama, zapao je u sličnu kolotečinu. Dani, koji su je mleli kao četrdesetogodišnju ženu, sa upitnim radnim mestom, dvoje dece školskog uzrasta i suprugom koji je teško nosio sopstveni teret, zamaglili su joj pred očima ono najvažnije. Živela je u ritmu koji nije trpeo pauze. Čak joj ni noć ponekad nije bila dovoljan razlog da udahne i zastane.
Tek je treći nalet bola, naišavši iznenada, gotovo dve godine nakon prvog, uspeo da je obori. Umesto za radnim stolom pretrpanim kojekakvim spisima, prvo majsko jutro 2023. godine ženu koja se osećala umorno poput kakve starice zateklo je u bolničkom krevetu. Telo joj je od bolova ridalo toliko da čak ni jaki lekovi nisu dugo uspevali da ga umire. Sve obaveze, svi krediti, sve prepreke koje su se do tada nalazile na životnom putu, neobjašnjivom silom u samo jednom trenu nestali su sa vidika. U sobi belih zidova, sa krevetima poređanim u niz, sve je sem spasa postalo nevažno.
Prognoze zdravstvenih radnika su bile daleko od dobrih. Otpuštena je kući nekoliko dana kasnije, ali dugo nije imala osećaj da je zaista izašla iz bolnice. Činjenica da se u nju iznova vraćala zasigurno je doprinosila stvaranju takvih osećaja. Hemioterapije su postale jedino što diktira stil njenog dana. Bolovanja, koja su se vrtela u krug, sekla su u korenu čak i običnu nameru da samo proviri kroz vrata svoje kancelarije. Dobro je znala – na njenoj stolici sedi neko drugi. Da joj je zdravlje dozvoljavalo, nasmejala bi se sebi u lice zbog nekadašnje ideje da je nezamenjiva.
Posmatrajući odrastanje svoje dece iz ležećeg položaja, više joj nije smetao nered u kući. Nisu je nervirale njihove razbacane patike u hodniku; ništa joj nije mogao ni hladan obrok čiji je ukus jedva osećala. Jedinu radost iscrpljenom srcu predstavljali su zagrljaji najmilijih. U najtežim trenucima, i molitva.
„Kada sam se poslednji put iskreno pomolila?“, pokušavala je da se priseti, ali joj je sećanje, zbog vremenske distance, izbledelo.
Ono što je ipak dobro pamtila jeste da je u omanju crkvu u njihovom kraju prvi put otišla kao dete sa svojom bakom. I da ju je upravo ona naučila da se svakog jutra, pre nego što započne dan i svake večeri, pre nego što ga završi, prekrsti. S godinama je izgubila tu naviku. Bez puno mudrovanja, shvatila je da je time izgubila i sebe.
Slaba i klonula, počela je ovog puta polako. Zamolila je supruga jedne zore da joj, pre nego što se uputi ka poslu, doda molitvenik koji se nalazio na prašnjavoj polici dnevne sobe, zatrpan među ostalim nepročitanim knjigama. I uzevši ga u ruke, tražila je samo jedno: da joj da još jednu šansu.
Od tada je prošlo tri maja. Nekoliko krugova hemioterapija, dve operacije koje se smatraju uspešnim, bezbroj analiza i zdravstvenih izveštaja kojima nema kraja. Padanja i ustajanja. Doktori navode kako je za sada stanje stabilno, ali preporučuju oprez pošto, prema njihovim rečima, ne znaju šta će se dogoditi u budućnosti. Sofiji je to u redu. Njoj je važno samo to da Bog zna…
Sa prvim atomom snage koji je posle dugo vremena zaigrao u njenom telu, dala je otkaz. Posvetila se poslu koji joj više prija, starim hobijima i zapostavljenim interesovanjima.
„Imam manju platu, ali mirniji san“, govori ljudima kada je pitaju.
Proteklih meseci, svojski se trudi da ženama u svom mestu podigne svest o značaju preventivnih pregleda. Da čini dobra dela kada god ima priliku. Da ne čeka posebne datume kako bi koristila svoje najlepše šoljice za kafu. Da pravi praznike i bez praznika. Da kada šeta, čini to svesno i prisutno. Da slobodno vreme koristi za čitanje vanvremenske literature. Da ne ostavlja prostora za nezdravu hranu i loše ljude. Da se moli, redovno posti, ne propušta liturgije. I da se svakodnevno zahvaljuje, iznova pronalazeći razloge za to.
„Bolest me je prvo ozbiljno oborila, a zatim vaskrsla na do tada neočekivan način“, rečenica je koja joj svakodnevno pređe preko nasmejanih usana.
Pružena šansa – ona koju svako od nas dobije svakim novim buđenjem, naučila ju je kako da istinski živi. A ne da samo, kao većina stanovništva ove, prema mnogo čemu, posebne planete, rutinski diše i puko preživljava…
Biljana Antelj
• Po profesiji dipl.socijalni radnik/master sociolog
• Po prirodi zaljubljenik u dobru pisanu reč,dobru kafu,dobru fotografiju i dobar život
Foto: Biljana Antelj
