Autorski tekst: Sandra Stojanović
Postoje putovanja na koja krenemo da bismo promenili mesto. A postoje ona na kojima, sasvim neočekivano, promenimo pogled na sebe.
More ima tu čudnu moć. Dok sediš na obali i slušaš talase kako iznova dodiruju pesak, počneš da razmišljaš o stvarima za koje tokom godine nikada nemaš vremena. O odnosima koje vučeš sa sobom. O ljudima koje voliš. O onome što ti nedostaje, čak i kada ne umeš da ga imenuješ.
Talasi ne odnose samo tragove stopala sa obale. Oni ponekad odnesu i zablude.
Odnesu uverenje da moraš da se zadovoljiš mrvicama pažnje. Da je normalno da budeš nevidljiva nekome ko bi trebalo da te vidi. Da je dovoljno samo trajati.
A onda dođeš na neko drugo mesto, među nepoznate ljude, i odjednom te svet pogleda drugačije.
Mene su ovde u Tunisu, kroz smeh, prozvali Šakira. Spasilac na bazenu me je svakog jutra pozdravljao sa osmehom. Ljudi koje nikada ranije nisam srela obraćali su mi se spontano, ljubazno, bez razloga osim onog jednostavnog ljudskog – da uspostave kontakt.
I tada sam shvatila nešto što me je zabolelo.
Koliko lako ljudi koji nas jednom izaberu prestanu da nas upoznaju.
Na početku odnosa želimo da saznamo sve. Koju muziku neko voli. Čega se plaši. O čemu sanja. Šta ga raduje. A onda, godinama kasnije, ponašamo se kao da tu osobu već znamo napamet.
Prestajemo da postavljamo pitanja.
Prestajemo da slušamo.
Prestajemo da primećujemo promene.
Kao da zaboravimo da čovek pored nas nije ista osoba koju smo upoznali pre pet ili deset godina.
Nekada mi se čini da ljudi danas lakše upoznaju deset novih osoba nego što ponovo upoznaju onu koja sedi preko puta njih za stolom.
Traže uzbuđenje u novim razgovorima, novim poznanstvima, novim osmesima. Vraćaju se uspomenama na stare ljubavi ili maštaju o nekim budućim. Kao da je sreća uvek negde dalje.
A osoba pored njih polako postaje nevidljiva.
Nikada nisam razumela takvu potrebu da se stalno traži nešto novo.
Nisam razumela ni moderne odnose u kojima čovek može imati ljubav, porodicu, bliskost i nekoga ko ga iskreno bira svakog dana, a ipak ne prestaje da traži potvrdu svoje vrednosti u novim osvajanjima.
Kao da broj površnih odnosa postaje dokaz nečije važnosti.
Kao da je zrelost izgubila bitku sa prolaznim uzbuđenjem.
A možda je prava hrabrost upravo suprotna.
Možda je hrabrost ostati.
Videti osobu pored sebe iznova.
Zaljubiti se još jednom u nekoga koga već poznaješ.
Otkriti šta se u njemu promenilo.
Šta ga danas boli.
Šta ga danas raduje.
Jer ljubav ne prestaje kada nekoga osvojimo.
Ljubav prestaje kada prestanemo da budemo radoznali.
Možda me je baš zato ovo putovanje toliko dotaklo.
Ne zbog luksuza. Ne zbog sunca. Ne čak ni zbog mora.
Već zbog podsećanja.
Podsećanja da sam i dalje žena koju neko može da primeti.
Da sam i dalje lepa.
Da sam i dalje poželjna.
Ne zato što mi je to rekao neko iz Tunisa. Već zato što sam kroz njihove poglede shvatila koliko sam sama zaboravila da to vidim.
Koliko ponekad poverujemo tuđoj ravnodušnosti.
Koliko dozvolimo da nam nečije ćutanje postane ogledalo.
A ono to nije.
Jedan sasvim običan trenutak ostao mi je posebno u sećanju.
Poslednji kolač na švedskom stolu.
Uzela sam ga nekoliko sekundi pre jednog stranca. Pogledao je prazan poslužavnik, pa mene, nasmejao se i rekao:
“Share with me, please?”
Nasmejala sam se.
Ništa veliko.
Ništa što bi promenilo život.
Ali dovoljno da me podseti koliko su lakoća, pažnja i osmeh postali retkost u svetu u kojem svi negde žure.
Između novih ukusa, rakova koje sam prvi put probala, mirisa soli, šuma talasa, dečjeg smeha na toboganima i večeri koje mirišu na more, počela sam jasnije da čujem samu sebe.
Tek kada se udaljimo od svakodnevice, postane jasno šta nam nedostaje.
I šta više ne želimo.
Talasi su, dok sam ih posmatrala, odneli poneku iluziju.
Odneli su opravdanja koja sam godinama nalazila za stvari koje bole.
Odneli su uverenje da je dovoljno biti pored nekoga da bi to bila ljubav.
A ostavili su nešto mnogo vrednije.
Nov pogled na odnose.
Nov pogled na ljubav.
I možda prvi put posle dugo vremena, nežniji pogled na samu sebe.
Jer ponekad se ne pronađemo u velikim životnim preokretima.
Ponekad se pronađemo u ukusu soli na usnama, u šumu mora, u osmehu nepoznatih ljudi i u trenutku kada shvatimo da zaslužujemo da budemo viđeni.
Zaista viđeni.
Ne samo izabrani.
Već svakog dana iznova upoznavani.
O autorki
Sandra Stojanović piše o emocijama, međuljudskim odnosima, ličnom rastu i trenucima koji menjaju život. Njeni tekstovi prepoznatljivi su po iskrenosti, toplini i sposobnosti da u običnim trenucima pronađu duboku životnu priču.
Autorka je romana „Stranice koje dišu“, nekoliko nagrađivanih pesama i tekstova. Kroz pisanje inspiriše ljude da pronađu snagu, veruju sebi i ne odustaju od svojih snova.
Njena pesma izabrana je na međunarodnom takmičenju, njen tekst objavljen je u zborniku, a njena priča objavljena je na portalu „Ridjičanka“.
Njenu prvu knjigu mozete kuputi na linku ispod
