Autor: Katarina Nikolic
TikTok: @korak_po_korak1
Opšte je poznato da nas ljudi koji nas ne žele u potpunosti ili koji igraju igru „toplo-hladno“ često privlače više od onih koji nam otvoreno pružaju pažnju, ljubav i sigurnost. Takve osobe doživljavamo kao posebne, misteriozne i vredne truda, dok nam oni koji su dosledni i dostupni ponekad deluju manje zanimljivo.
Na prvi pogled može izgledati da je reč samo o izazovu i želji da osvojimo nešto što ne možemo lako da dobijemo. Međutim, psihologija ukazuje da se iza ovog fenomena krije mnogo dublji proces koji je povezan sa našim najranijim iskustvima u odnosima.
Jedna od najuticajnijih teorija koja objašnjava način na koji gradimo bliske odnose jeste teorija afektivne vezanosti Džona Bolbija. Prema ovoj teoriji, dete tokom prve godine života formira emocionalnu vezu sa primarnim starateljem, najčešće majkom. Na osnovu tih ranih iskustava razvija se takozvani unutrašnji radni model – skup uverenja o sebi, drugim ljudima i odnosima. Taj model kasnije utiče na izbor partnera, način na koji doživljavamo ljubav i kako reagujemo na bliskost ili udaljavanje drugih ljudi.
Psiholozi razlikuju sigurni i nesigurni obrazac vezanosti. U nesigurne obrasce spadaju anksiozno-preokupirani, izbegavajući i dezorganizovani tip. Za razumevanje odnosa „toplo-hladno“ posebno su važni anksiozno-preokupirani i izbegavajući tip vezanosti.
Anksiozno-preokupirani tip sebe često doživljava kao manje vrednog, dok druge vidi kao vrednije od sebe. Ove osobe imaju izraženu potrebu za bliskošću, potvrdom i sigurnošću u odnosima. Sa druge strane, izbegavajući tip sebe uglavnom vidi kao samostalnog i sposobnog, dok druge ljude doživljava kao potencijalni izvor razočaranja ili ograničavanja slobode. Zbog toga izbegava preveliku emocionalnu bliskost i često deluje distancirano.
Važan doprinos razumevanju ovih obrazaca dao je eksperiment koji je sprovela psihološkinja Meri Ejnsvort, oslanjajući se na Bolbijevu teoriju vezanosti. U eksperimentu poznatom kao „Strana situacija“, posmatrane su reakcije beba kada majka napusti prostoriju i zatim se vrati.
Bebe sa anksiozno-preokupiranim obrascem bile su veoma uznemirene kada majka ode, ali po njenom povratku nisu lako uspevale da se smire. Istovremeno su tražile bliskost i pokazivale ljutnju zbog prethodnog odvajanja. Nasuprot tome, bebe sa izbegavajućim obrascem delovale su mirno kada majka ode i nisu pokazivale veliku potrebu za kontaktom kada se vrati. Ipak, kasnija merenja pokazala su da su bile pod stresom, samo što su naučile da ga ne pokazuju otvoreno.
Ovi obrasci ne nastaju slučajno. Anksiozno-preokupirani tip je tokom detinjstva često naučio da pažnja nije uvek dostupna i da ljubav mora da se zasluži. Dete razvija uverenje da će dobiti ljubav samo ako se dovoljno trudi, bude poslušno ili stalno udovoljava drugima. Kasnije se taj obrazac prenosi u partnerske odnose.
Takve osobe daju mnogo pažnje, brige i podrške, često zanemarujući sopstvene potrebe. Njihova ljubav ponekad postaje „lepljiva“ jer je praćena stalnom potrebom za potvrdom da su voljeni.
U svakodnevnom životu to može izgledati ovako: partner se ne javlja nekoliko sati, a osoba sa anksioznim stilom počinje da razmišlja da li je uradila nešto pogrešno, da li je partner ljut ili da li će je napustiti. Što je manje sigurnosti, to je veća potreba za potvrdom.
Sa druge strane, izbegavajući tip je često odrastao u okruženju u kojem emocionalne potrebe nisu bile dovoljno prihvaćene. Takva osoba je naučila da pokazivanje osećanja može dovesti do odbacivanja, kritike ili razočaranja. Zbog toga razvija strategiju oslanjanja na sebe i drži emocionalnu distancu.
Često deluje hladno, nezavisno i usmereno na posao, obaveze ili lična postignuća. Bliskost joj može prijati, ali istovremeno izaziva osećaj nelagodnosti.
U partnerskim odnosima najčešće se sreću upravo anksiozno-preokupirani i izbegavajući tip. Anksiozni partner daje više pažnje, pokazuje više emocija i ulaže mnogo energije u odnos. Izbegavajući partner to čini znatno suptilnije ili „na kašičicu“.
Paradoksalno, upravo ta povremena pažnja postaje snažan motivator za anksioznu osobu da nastavi da se trudi. Svaki mali znak bliskosti doživljava se kao dokaz ljubavi i potvrda da odnos ipak ima budućnost.
Vremenom anksiozni partner postaje umoran od stalnog ulaganja i počinje da traži više pažnje i sigurnosti. Izbegavajući partner tada oseća pritisak i reaguje povlačenjem. Što se jedan više približava, drugi se više udaljava. Kada se situacija smiri, ciklus počinje iznova.
Zbog toga ovakvi odnosi često opstaju duže nego što bi se očekivalo. Nije u pitanju samo ljubav, već i nesvesno ponavljanje poznatih obrazaca iz detinjstva. Iako su ti obrasci često bolni, oni su poznati i zato deluju sigurno.
Anksiozna osoba nastavlja da juri potvrdu ljubavi, dok izbegavajuća osoba nastavlja da čuva distancu. Tek kada obe strane postanu svesne svojih obrazaca i počnu da rade na njima, moguće je izgraditi odnos zasnovan na međusobnoj sigurnosti, poverenju i emocionalnoj dostupnosti.
O autorki
Katarina Nikolić kroz svoje sadržaje govori o psihologiji za svaki dan, ličnim granicama, odnosima i temama koje pomažu ljudima da bolje razumeju sebe i druge.
Možete je pronaći na TikToku: @korak_po_korak1
