Autor: Sandra Stojanović
Zamisli da je došao taj dan. Ne onaj o kome razmišljaš dok si mlad, ubeđen da je daleko, već onaj koji stigne tiho, gotovo neprimetno. Ležiš u krevetu. Godine su iza tebe. Zidovi ćute, sat i dalje neumorno otkucava, a srce prvi put shvata koliko je život bio kratak.
Kažu da čoveku tada ceo život prođe pred očima.
Pitam se… šta ćeš tada videti?
Hoćeš li se setiti koliko si novca zaradio? Koji si automobil vozio? Koliko si kvadrata imao ili kakvu si titulu nosio ispred svog imena?
Ili će pred tobom proći neka sasvim obična jutra koja su, tek sada shvataš, bila najlepši delovi života?
Miris kafe koju ste zajedno pili. Ruka koja je tražila tvoju. Dečji smeh iz druge sobe. Zagrljaj koji je trajao samo nekoliko sekundi, ali je grejao dušu godinama.
Život nas često ubedi da je sreća negde daleko. Da dolazi tek kada kupimo nešto novo, zaradimo više, ostvarimo još jedan cilj. Trčimo, žurimo, odlažemo život za neko bolje sutra.
A sutra neumorno postaje juče.
Koliko smo puta rekli: „Nemam sada vremena.“ Koliko puta smo obećali da ćemo sledeće nedelje posetiti roditelje, nazvati prijatelja ili odvesti decu u šetnju?
Ne shvatajući da vreme nije beskonačno.
Postoje ljudi koji su nas čekali, a više nas ne čekaju.
Postoje zagrljaji koje smo odložili, a nikada ih nismo stigli dati.
Postoje reči koje su ostale zarobljene u grlu, iako je nekome možda baš tog dana bilo potrebno da ih čuje.
Možda najveće životne tragedije nisu stvari koje smo uradili.
Možda su to upravo one koje nismo.
Neizgovoreno „volim te“.
Nezapočeto putovanje.
Neoproštena greška.
Nečija pružena ruka koju nismo prihvatili jer smo bili previše ponosni.
A ponos… koliko je samo ljubavi sahranjeno zbog njega.
Na kraju života čovek ne želi da bude u pravu. Želi da još jednom zagrli one koje voli.
Ne želi još jednu platu.
Želi još jedan zajednički ručak.
Ne želi veću kuću.
Želi da još jednom čuje glas nekoga ko više nije tu.
Tek tada shvatimo koliko su male stvari zapravo bile velike.
Sunce koje zalazi dok sedite kraj reke.
Vetар koji mrsi kosu.
Dete koje ti bez razloga stavi glavu na rame.
Osoba koja te gleda kao da u njenim očima postojiš samo ti.
To su trenuci koje srce čuva. Sve ostalo polako izbledi.
Zato se danas zapitaj: za čim zapravo trčiš?
Da li juriš život ili bežiš od njega?
Koliko si puta bio prisutan telom, a mislima kilometrima daleko?
Koliko si puta gledao u telefon umesto u oči čoveka koji sedi preko puta tebe?
Koliko si puta propustio sadašnji trenutak čekajući neki savršen?
A život nije savršen.
On je satkan od običnih dana.
Od doručka sa porodicom.
Od šetnje bez razloga.
Od razgovora do kasno u noć.
Od osmeha.
Od oproštaja.
Od ljubavi.
I možda je upravo u tome njegova najveća lepota.
Jer kada se jednom svetla ugase, niko neće pričati koliko si imao.
Pričaće kako si voleo.
Da li si umeo da saslušaš.
Da li si bio rame za plakanje.
Da li si umeo da oprostiš.
Da li si nekome bio dom.
Na kraju, čovek ne ostavlja iza sebe ono što je posedovao.
Ostavlja ono što je poklonio.
Vreme.
Pažnju.
Dobrotu.
Ljubav.
A znaš šta je najtužnije?
Mnogi to shvate tek onda kada više nemaju vremena da bilo šta promene.
Zato nemoj čekati poslednji trenutak da počneš da živiš.
Zagrli svoje ljude dok možeš.
Reci „volim te“ dok imaju ko da čuje.
Pozovi roditelje dok se na drugoj strani još neko javlja.
Oprosti dok još postoji prilika.
Sedi pored reke, mora ili u svom dvorištu i oseti sunce na licu. Nasmej se. Udahni. Pogledaj nebo. Budi tu.
Jer jednog dana neće biti važno koliko si godina živeo.
Biće važno koliko je života bilo u tim godinama.
A kada zatvoriš oči poslednji put, volela bih da umesto kajanja osetiš mir.
Da možeš da kažeš:
„Voleo sam. Bio sam voljen. I nisam propustio život jureći za stvarima koje nisam mogao poneti sa sobom.“
Jer na kraju puta ne ostaju ni novac, ni kuće, ni titule.
Ostaju samo srca koja su zahvaljujući tebi kucala malo srećnije.
I možda je upravo to jedina pobeda koja zaista traje.
O autorki
Sandra Stojanović piše o emocijama, međuljudskim odnosima, ličnom rastu i trenucima koji menjaju život. Njeni tekstovi prepoznatljivi su po iskrenosti, toplini i sposobnosti da u običnim trenucima pronađu duboku životnu priču.
Autorka je romana „Stranice koje dišu“, nekoliko nagrađivanih pesama i tekstova. Kroz pisanje inspiriše ljude da pronađu snagu, veruju sebi i ne odustaju od svojih snova.
Njena pesma izabrana je na međunarodnom takmičenju, njen tekst objavljen je u zborniku, a njena priča objavljena je na portalu „Ridjičanka“.
Njenu prvu knjigu mozete kuputi na linku ispod
