Iz malog sremskog mesta Vojka do međunarodne gastronomske scene – mladi profesor i kuvar Miloš Novakov nastavlja da niže uspehe i dostojno predstavlja Srbiju na najvišem nivou.
Na nedavno održanom Otvorenom nacionalnom takmičenju u Crnoj Gori, u organizaciji Udruženja šefova kuhinje Crne Gore, Miloš Novakov je kao član Kulinarske federacije Srbije ostvario izuzetan uspeh. Pored veoma jake konkurencije, pred stručnim žirijem koji čine neka od najpriznatijih imena gastronomske scene Balkana i Evrope, osvojio je srebrnu medalju u kategoriji rižota i bronzanu medalju u kategoriji jela od mesa.
Posebnu težinu ovom rezultatu daje činjenica da iza njega stoje godine rada, profesionalnost, usavršavanje i iskustvo koje je sticao kroz rad u različitim restoranima, gastronomskim projektima i međunarodnim saradnjama.
Danas svoje znanje, iskustvo i profesionalni pristup prenosi i na mlađe generacije kao nastavnik gastronomije u Srednjoj školi „Dr Đorđe Natošević“, gde aktivno radi na edukaciji budućih kuvara i promociji savremene gastronomije.
Ostvareni rezultati u Crnoj Gori predstavljaju još jednu potvrdu da domaća gastronomska scena ima mlade ljude sposobne da ravnopravno stanu uz najbolje profesionalce regiona i Evrope, ali i da znanje, trud i odricanje uvek pronađu svoj put do uspeha.
U razgovoru za Ulične Priče, Miloš Novakov govorio je o počecima, izazovima, radu pod pritiskom, mladim generacijama i budućnosti domaće gastronomije.
Miloše, kako je izgledao Vaš prvi susret sa kuhinjom i kada ste shvatili da je gastronomija Vaš životni poziv?
Moj prvi susret sa kuhinjom nije bio glamurozan — nije bilo kamera, skupih restorana ni društvenih mreža. Bila je to obična porodična kuhinja, miris domaće hrane i želja da napravim nešto svojim rukama. Vrlo brzo sam shvatio da kuvanje nije samo spremanje hrane, nego način da emociju preneseš ljudima bez ijedne izgovorene reči. Onog trenutka kada sam video reakciju ljudi na jelo koje sam napravio, znao sam da ovo nije prolazna faza nego moj životni put.
Dolazite iz Vojke, malog mesta u Sremu. Koliko Vas je poreklo oblikovalo kao čoveka i profesionalca?
Mnogo. Ljudi iz malih mesta nauče da ništa ne dolazi preko noći. Nauče rad, poštovanje i borbu. Vojka me je naučila da ostanem čovek bez obzira na uspehe, medalje ili priznanja. Danas gde god da odem, nosim taj mentalitet sa sobom — da se rad vidi više nego priča. Mislim da upravo ljudi iz manjih sredina imaju najveću glad za uspehom, jer znaju koliko moraju da se bore da bi ih neko primetio.
Gde ste sve radili tokom dosadašnje karijere i koja iskustva su Vam najviše pomogla da napredujete?
Radio sam kroz različite sisteme — od ozbiljnih profesionalnih kuhinja do edukacije mladih ljudi. Svaka kuhinja te nauči nečemu, ali najviše napreduješ onda kada radiš pod pritiskom, kada nema prostora za grešku i kada shvatiš da talenat bez discipline ne znači ništa. Iskreno, najviše su me oblikovali teški trenuci — umor, odricanja, greške i momenti kada moraš da ostaneš mentalno jak. Gastronomija je prelep posao, ali nije posao za slabe karaktere.
Na nedavnom takmičenju u Crnoj Gori osvojili ste dve medalje. Koliko je zahtevno kuvati pred stručnim međunarodnim žirijem?
To je potpuno druga dimenzija kuvanja. Tamo više nije dovoljno da jelo bude ukusno — svaki detalj se meri, od tehnike i organizacije do prezentacije i psihološke stabilnosti. Kuvati pred međunarodnim žirijem znači stati rame uz rame sa ozbiljnim profesionalcima i pokazati da pripadaš tom nivou. Adrenalin je ogroman, ali upravo u tim trenucima vidiš koliko zaista vrediš kao kuvar.
Koje jelo Vam je bilo najveći izazov tokom takmičenja i koliko dugo ste se pripremali?
Najveći izazov nije samo napraviti komplikovano jelo, nego napraviti ga perfektno pod pritiskom i u ograničenom vremenu. Za takmičenja se ne priprema nekoliko dana — iza jednog tanjira stoje nedelje i meseci rada, proba, korekcija i perfekcionizma. Ljudi vide finalni rezultat i medalju, ali ne vide sate umora, odricanja i trenutke kada želiš da odustaneš. Upravo tu se pravi razlika između prosečnog i vrhunskog kuvara.
Danas radite kao profesor gastronomije. Koliko je teško mladim ljudima preneti disciplinu, strast i ljubav prema ovom poslu?
Današnje generacije traže brze rezultate, a gastronomija to ne prašta. Ovo je posao u kojem moraš godinama da gradiš ime. Trudim se da učenicima prenesem da kuvar nije osoba koja samo kuva, nego čovek koji predstavlja kulturu, disciplinu i karakter. Najveća pobeda mi nije medalja, nego trenutak kada vidim da učenik počne da veruje u sebe i shvati da može više nego što je mislio.
Šta je po Vašem mišljenju najveći problem domaće gastronomije i šta bi Srbija mogla da unapredi?
Srbija ima ogroman potencijal, vrhunske namirnice i talentovane ljude, ali nam često fali sistem i veće poštovanje prema ovom poslu. Gastronomija nije samo hrana — ona je identitet jedne države. Potrebno je više ulaganja u mlade kuvare, edukaciju i promociju domaće kuhinje na svetskom nivou. Imamo kvalitet da budemo gastronomski ozbiljna zemlja, ali moramo više da verujemo u svoje ljude.
Odakle crpite inspiraciju za nova jela i koliko pratite svetske gastronomske trendove?
Inspiraciju pronalazim svuda — u tradiciji, putovanjima, prirodi, ljudima i emocijama. Pratim svetske trendove jer kuvar koji ne uči svakog dana vrlo brzo zaostane. Ali isto tako mislim da je najveća greška slepo kopirati svet. Suština je spojiti moderno i autentično, napraviti nešto što ima lični pečat i priču. Ljudi danas ne pamte samo ukus, nego emociju koju im ostaviš kroz jelo.
Koliko su odricanje, rad i disciplina važni u poslu kuvara, posebno za mlade koji tek ulaze u svet gastronomije?
Bez discipline nema ozbiljnog kuvara. Ovo je posao u kojem radiš dok drugi odmaraju, gde praznike često provodiš u kuhinji i gde moraš mentalno da budeš jak svaki dan. Društvene mreže danas prikazuju samo lepu stranu gastronomije, ali prava istina je da iza uspeha stoje godine rada, opekotine, stres i ogromna odricanja. Ako nemaš ljubav prema ovom poslu, vrlo brzo odustaneš. Ali ako je imaš — onda nema granice koliko daleko možeš da stigneš.
Koji je Vaš najveći san i gde vidite sebe za deset godina — u restoranu, na međunarodnim takmičenjima ili možda kao mentor novih generacija kuvara?
Moj najveći cilj nije samo lični uspeh, nego da ostavim trag. Voleo bih da jednog dana iza mene stoje generacije mladih kuvara koji će biti bolji od mene. Naravno da želim još međunarodnih takmičenja, ozbiljne projekte i veliki profesionalni napredak, ali najveća vrednost je kada svojim radom inspirišeš druge ljude. Uspeh nije kada samo ti stigneš na vrh – uspeh je kada povučeš još nekoga sa sobom.
Priča Miloša Novakova nije samo priča o medaljama, takmičenjima i profesionalnim uspesima. To je priča o radu, disciplini, odricanju i veri da i iz malog mesta mogu nastati veliki rezultati.
Od porodične kuhinje u Vojki do međunarodnih gastronomskih takmičenja, njegov put pokazuje koliko su trud, znanje i upornost važni u poslu koji traži maksimalnu posvećenost svakog dana.
Danas, pored profesionalnih uspeha, svoje iskustvo prenosi i mlađim generacijama, pokušavajući da budućim kuvarima pokaže da gastronomija nije samo zanimanje — već način života koji traži karakter, disciplinu i ljubav prema poslu.
Uspeh Miloša Novakova istovremeno je i podsetnik da Srbija ima mlade i talentovane ljude sposobne da svojim radom predstavljaju domaću gastronomiju na najvišem nivou — rame uz rame sa najboljima u regionu i Evropi.