Investicioni fondovi se sve češće pominju kao alternativa klasičnoj štednji, ali velikom broju građana i dalje nije potpuno jasno kako oni funkcionišu. Pitanja su uglavnom ista: ko upravlja uloženim novcem, gde se sredstva nalaze, šta investitor zapravo kupuje, koliko brzo može da povuče novac i da li ulaganje u fond može doneti gubitak.
Suština je jednostavnija nego što deluje. Investicioni fond okuplja sredstva većeg broja ulagača i raspoređuje ih prema unapred određenoj investicionoj politici. Umesto da pojedinac samostalno bira svaku akciju, obveznicu ili drugi finansijski instrument, njegovim delom zajedničke imovine upravlja profesionalno društvo za upravljanje.
U Srbiji su otvoreni investicioni fondovi sa javnom ponudom uređeni posebnim propisima, dok njihove registre i rad društava za upravljanje nadzire Komisija za hartije od vrednosti.
Ovaj tekst objašnjava šta su investicioni fondovi, koje vrste postoje u Srbiji, kako se ulaže, gde fondovi raspoređuju novac, koje rizike investitor preuzima i šta treba proveriti pre donošenja odluke.
Šta je investicioni fond?
Investicioni fond je oblik kolektivnog ulaganja. Novac različitih investitora objedinjuje se u jednu imovinu, koja se zatim ulaže u skladu sa pravilima konkretnog fonda.
Investitor ne postaje direktni vlasnik svake pojedinačne akcije ili obveznice koja se nalazi u portfoliju. On kupuje investicione jedinice, koje predstavljaju njegov proporcionalni deo ukupne imovine fonda.
Vrednost investicione jedinice zavisi od vrednosti portfolija. Kada ukupna vrednost imovine fonda raste, može rasti i vrednost jedinice. Kada ulaganja u portfoliju izgube vrednost, može pasti i vrednost investicione jedinice.
Zbog toga investicioni fond nije proizvod sa unapred garantovanim rezultatom. Konačan ishod zavisi od vrste imovine, tržišnih kretanja, valute, troškova, investicione strategije i trenutka u kojem investitor povlači novac.
Jedna od najvažnijih karakteristika fondova jeste diverzifikacija. Sredstva mogu biti raspoređena u veći broj instrumenata, kompanija, država ili sektora, pa investitor nije potpuno zavisan od rezultata samo jednog ulaganja. Diverzifikacija može smanjiti uticaj pojedinačnog lošeg rezultata, ali ne može ukloniti sve rizike.
Kako ulaganje u investicioni fond funkcioniše?
Proces počinje uplatom investitora. Na osnovu uplaćenog iznosa i vrednosti investicione jedinice, investitor stiče određeni udeo u fondu.
Društvo za upravljanje zatim ulaže prikupljena sredstva u skladu sa pravilima opisanim u prospektu i drugim dokumentima fonda. Portfolio može sadržati depozite, obveznice, akcije, jedinice drugih fondova, ETF-ove i druge dozvoljene finansijske instrumente.
Kada investitor želi da povuče novac, podnosi zahtev za otkup investicionih jedinica. Isplaćena vrednost zavisi od njihove vrednosti u trenutku obračuna, umanjene za eventualne naknade, troškove i poreske obaveze.
Ako je vrednost jedinice porasla od trenutka kupovine, investitor može ostvariti dobitak. Ako je vrednost pala, može dobiti manje novca nego što je prvobitno uplatio.
Fond, društvo za upravljanje i depozitar nemaju istu ulogu. Imovina fonda odvojena je od imovine društva koje njome upravlja, dok depozitar čuva imovinu i prati određene tokove novca i usklađenost poslovanja.
Ko upravlja novcem investitora?
Društvo za upravljanje organizuje rad fonda i sprovodi njegovu investicionu politiku. Ono upravlja rizicima, vodi potrebne evidencije i obezbeđuje da se sredstva ulažu u okviru pravila konkretnog fonda.
Portfolio menadžer analizira tržište i donosi odluke o kupovini, zadržavanju ili prodaji imovine. Njegov zadatak nije da pogodi svako kratkoročno kretanje cena, već da portfolio vodi u skladu sa ciljem fonda i dozvoljenim nivoom rizika.
Depozitar je kreditna institucija koja čuva imovinu fonda i obavlja kontrolne funkcije propisane zakonom. Njegova uloga doprinosi odvajanju imovine investitora od poslovanja društva za upravljanje.
Komisija za hartije od vrednosti izdaje dozvole, vodi registre fondova i društava za upravljanje, donosi podzakonske akte i nadzire učesnike tržišta. Društvo za upravljanje UCITS fondovima mora imati sedište u Srbiji i odgovarajuću dozvolu Komisije.
Važno je razumeti da nadzor ne znači garanciju dobiti. Regulacija uređuje rad, kontrolu i obavezu informisanja investitora, ali ne može sprečiti pad tržišne vrednosti portfolija.
Šta su UCITS fondovi?
UCITS fondovi su otvoreni investicioni fondovi sa javnom ponudom. Namenjeni su široj javnosti i posluju prema pravilima koja se odnose na dozvoljena ulaganja, diverzifikaciju, likvidnost, upravljanje rizicima i informisanje investitora.
Investitoru treba da budu dostupni dokumenti u kojima su objašnjeni cilj fonda, vrsta imovine, strategija, rizici, naknade i način otkupa investicionih jedinica.
UCITS oznaka ne znači da je fond bez rizika. Ona znači da fond posluje u regulatornom okviru koji propisuje način organizovanja i upravljanja, ali se vrednost njegove imovine i dalje može menjati.
Za ljude koji tek ulaze u svet investiranja, UCITS fondovi često su pregledniji od složenijih proizvoda jer imaju javnu ponudu, standardizovaniju dokumentaciju i unapred definisana pravila ulaganja.
Šta su alternativni investicioni fondovi?
Alternativni investicioni fondovi mogu koristiti širi spektar strategija i ulagati u različite vrste imovine, u zavisnosti od pravila konkretnog fonda.
Njihov portfolio može biti usmeren na akcije, plemenite metale, nekretnine, privatne kompanije, preduzetnički kapital ili druge klase imovine. Mogu biti otvoreni ili zatvoreni, sa javnom ili privatnom ponudom.
U registru Komisije nalaze se alternativni fondovi koji su dostupni kroz javnu ponudu, ali i fondovi namenjeni užem krugu kvalifikovanih ili profesionalnih investitora.
Reč „alternativni“ ne znači automatski da je fond bolji, profitabilniji ili rizičniji od svakog UCITS fonda. Ona prvenstveno ukazuje na drugačiji regulatorni okvir i širu investicionu politiku. Stvarni rizik može se proceniti samo na osnovu portfolija, strategije, likvidnosti i dokumentacije konkretnog fonda.
Osnovne vrste investicionih fondova
Fondovi se najčešće razlikuju prema vrsti imovine u koju ulažu i cilju koji pokušavaju da ostvare.
Fondovi očuvanja vrednosti imovine
Ovi fondovi se često nazivaju novčanim fondovima. Uglavnom ulažu u likvidnije instrumente, bankarske depozite i kraće dužničke hartije od vrednosti.
Njihov cilj obično nije agresivan rast, već mirnije upravljanje novcem i veća dostupnost sredstava. Ipak, ni ovakav fond nije isto što i štedni račun. Vrednost investicione jedinice može se menjati, a kapital nije garantovan.
Prihodni ili obveznički fondovi
Prihodni fondovi veći deo imovine ulažu u državne i korporativne obveznice i druge dužničke instrumente.
Njihov rezultat zavisi od kvaliteta izdavalaca, ročnosti obveznica, tržišnih uslova, valute i promena vrednosti dužničkih hartija.
Obveznički fond može imati manje oscilacije od fonda koji dominantno ulaže u akcije, ali to ne znači da ne može zabeležiti pad.
Balansirani fondovi
Balansirani fondovi kombinuju različite klase imovine, najčešće akcije, obveznice, depozite i ulaganja u druge fondove.
Njihov cilj je uspostavljanje ravnoteže između mogućnosti rasta i upravljanja rizikom. Međutim, odnos akcija, obveznica i druge imovine nije isti u svakom balansiranom fondu.
Zbog toga dva fonda sa rečju „balanced“ u nazivu mogu imati veoma različite portfolije.
Fondovi rasta vrednosti imovine
Ovi fondovi obično imaju veći udeo akcija ili instrumenata čija vrednost može izraženije da se menja.
Mogu imati veći potencijal dugoročnog rasta, ali i znatno veće kratkoročne oscilacije. Namenjeni su investitorima koji mogu duže da ostanu u investiciji i prihvate periode pada bez paničnog povlačenja novca.
Prateći fondovi
Prateći fond najveći deo svoje imovine ulaže u drugi, glavni fond. Takva struktura može investitoru omogućiti pristup međunarodnom ili specijalizovanom portfoliju.
Pre ulaganja treba proveriti u koji glavni fond se sredstva usmeravaju, kakva je njegova strategija i koji se troškovi pojavljuju na oba nivoa.
Različite kategorije i zvanični opisi fondova mogu se proveriti u registru Komisije za hartije od vrednosti.
Koji investicioni fondovi postoje u Srbiji?
Ponuda investicionih fondova u Srbiji obuhvata više društava za upravljanje i različite vrste strategija.
U zvaničnom registru nalaze se fondovi kojima upravljaju Raiffeisen Invest, OTP Invest, NLB Fondovi, Intesa Invest, WVP Fund Management, Vista Rica, Eclectica Capital i UniCredit Invest. Ponuda se može menjati osnivanjem novih fondova, promenom naziva ili investicione politike, pa aktuelni status treba proveriti u registru Komisije.
Raiffeisen Invest upravlja fondovima različitih profila. Među njima su Raiffeisen Cash, Raiffeisen Euro Cash, Raiffeisen Bond, Raiffeisen World, Raiffeisen Green i Raiffeisen Dollar Bond. Ponuda obuhvata fondove očuvanja vrednosti, prihodne fondove i strategije povezane sa međunarodnim tržištima.
OTP Invest ima fondove kao što su OTP Cash Dinar, OTP Euro Cash, OTP Balanced, OTP Dynamic i OTP Proactive. Njihove strategije kreću se od očuvanja vrednosti do balansiranog i dinamičnijeg ulaganja.
U ponudi NLB Fondova nalaze se NLB Novčani, NLB Devizni, NLB Globalni Balansirani, NLB Globalni Akcijski i prateći fond NLB Dynamic.
Intesa Invest upravlja fondovima Intesa Invest Cash Dinar, Intesa Invest Cash Euro, Intesa Invest Comfort Euro i Intesa Invest Global Balanced. Društvo upravlja i alternativnim investicionim fondovima sa drugačijim politikama ulaganja.
WVP Fund Management upravlja fondovima WVP Cash, WVP Bond, WVP Balanced, WVP Dynamic i WVP Premium, kao i fondovima iz linije Merkur ESG.
Vista Rica ima fondove Vista Cash i Vista Euro Cash, dok Eclectica Capital upravlja fondovima Eclectica RSD Cash UCITS i Eclectica Euro Cash UCITS.
UniCredit Invest upravlja oneMarkets fondovima očuvanja vrednosti u dinarskoj i evro varijanti.
Među alternativnim fondovima u javnom registru nalaze se OTP Alternative, Intesa Invest Equity Alternative, Intesa Invest Gold & Silver Alternative, Vista Rica Invest i Vista Rica Corporate. Postoje i alternativni fondovi sa privatnom ponudom, kojima pristup nije uređen na isti način kao kod otvorenih fondova namenjenih široj javnosti.
Sam naziv fonda nije dovoljan za odluku. Fondovi sličnog naziva mogu se razlikovati prema valuti, portfoliju, naknadama, nivou rizika i preporučenom periodu ulaganja.
Gde fond ulaže novac?
Portfolio investicionog fonda može sadržati bankarske depozite, državne obveznice, korporativne obveznice, akcije, jedinice drugih fondova, ETF-ove, novac na računu i druge dozvoljene instrumente.
Tačna struktura zavisi od vrste fonda i odluka portfolio menadžera u okviru propisane politike.
Kod fondova očuvanja vrednosti veći značaj obično imaju depoziti i kratkoročniji dužnički instrumenti. Prihodni fondovi su više usmereni na obveznice, dok balansirani i fondovi rasta mogu imati veći udeo akcija i međunarodnih ulaganja.
Najvažniji izvor informacija nije reklamna poruka, već prospekt, dokument sa ključnim informacijama i redovni izveštaji fonda. U njima treba tražiti podatke o cilju fonda, dozvoljenim ulaganjima, strukturi portfolija, rizicima i troškovima.
Koji su glavni rizici ulaganja?
Tržišni rizik znači da vrednost ulaganja može pasti zbog promena na finansijskim tržištima.
Valutni rizik nastaje kada fond ulaže u imovinu koja je denominovana u valuti različitoj od valute u kojoj investitor posmatra svoj rezultat. Promena kursa može povećati ili smanjiti ostvarenu vrednost.
Kreditni rizik predstavlja mogućnost da izdavalac obveznice ili drugi dužnik ne ispuni svoje obaveze.
Rizik likvidnosti znači da određenu imovinu možda neće biti moguće brzo prodati po razumnoj ceni.
Koncentracija portfolija povećava zavisnost fonda od jedne države, industrije, kompanije ili vrste imovine.
Postoji i rizik pogrešnog vremenskog trenutka. Investitor može uložiti nakon snažnog rasta ili povući novac tokom privremenog pada, čime kratkoročno tržišno kretanje pretvara u stvarni gubitak.
Zašto prethodni prinos nije dovoljan za izbor fonda?
Prethodni rezultat pokazuje šta se dogodilo u određenom periodu, ali ne garantuje da će se isto ponoviti.
Posebno je pogrešno direktno porediti fondove različitih valuta, portfolija i nivoa rizika. Fond koji je ostvario snažniji rast možda je istovremeno imao mnogo veće oscilacije.
Fond sa mirnijim kretanjem može biti prikladniji za kraći cilj, dok fond sa većom izloženošću akcijama može imati smisla samo za osobu koja može duže da čeka.
Najbolji fond nije nužno onaj sa najvišim prethodnim rezultatom. To je fond čija strategija odgovara cilju, vremenu ulaganja i sposobnosti investitora da podnese rizik.
Naknade i troškovi fonda
Investicioni fond može imati ulaznu naknadu, izlaznu naknadu, naknadu za upravljanje i druge troškove povezane sa depozitarom i poslovanjem.
Neke troškove investitor plaća neposredno, dok su drugi već uključeni u obračun vrednosti imovine fonda.
Naknade mogu značajno uticati na konačan rezultat, posebno kod kraćeg perioda ulaganja. Zato treba proveriti ukupan efekat troškova, uslove otkupa i moguće posledice ranijeg povlačenja novca.
Porez na dobit ostvarenu ulaganjem
Otkup ili prodaja investicionih jedinica može imati poreske posledice ako je ostvarena pozitivna razlika između prodajne i dokumentovane nabavne vrednosti.
Poreska uprava objavljuje uputstva i obrasce koji se odnose na prijavljivanje kapitalnih dobitaka. Konkretna obaveza može zavisiti od statusa investitora, vrste fonda, dokumentacije i drugih okolnosti.
Investitor treba da sačuva potvrde o uplati, izveštaje o kupovini i otkupu investicionih jedinica, kao i dokumentaciju kojom se dokazuje nabavna vrednost.
Poreski tretman ne treba procenjivati samo na osnovu iskustva druge osobe. Pre otkupa većeg ulaganja korisno je proveriti aktuelna pravila ili konsultovati poreskog savetnika.
Investicioni fond nije bankarski depozit
Bankarski depozit predstavlja potraživanje prema banci i može biti obuhvaćen sistemom osiguranja depozita pod uslovima propisanim zakonom.
Investiciona jedinica predstavlja udeo u imovini fonda. Njena vrednost zavisi od portfolija, pa se ne tretira kao klasičan osigurani bankarski depozit.
U Srbiji postoji i sistem zaštite malih investitora, ali njegova svrha nije nadoknada tržišnog gubitka. On se odnosi na određene situacije u kojima član sistema nije sposoban da vrati novac ili finansijske instrumente klijenta, na primer zbog insolventnosti.
Ako vrednost fonda padne zbog tržišnih kretanja, taj gubitak ostaje investicioni rizik ulagača.
Kako izabrati pravi investicioni fond?
Prvo pitanje nije koji fond je trenutno najpopularniji, već zbog čega ulažete.
Novac za nepredviđene troškove ne treba posmatrati isto kao novac namenjen dugoročnom cilju. Što je kraći period do trenutka kada će sredstva biti potrebna, to je važnije izbegavati strategije sa velikim kratkoročnim oscilacijama.
Investitor treba realno da proceni koliki privremeni pad može da podnese bez panične prodaje. Nije teško prihvatiti rizik dok vrednost raste. Prava tolerancija na rizik postaje vidljiva tek kada se pojavi pad.
Valutu fonda treba povezati sa budućom namenom novca. Takođe treba proveriti strukturu portfolija, izloženost određenim sektorima i tržištima, naknade, uslove otkupa i kvalitet dostupnih izveštaja.
Prospekt i dokument sa ključnim informacijama čitaju se pre uplate, a ne tek kada nastane problem. Poznat naziv banke ili društva za upravljanje može uliti poverenje, ali ne zamenjuje razumevanje proizvoda.
Najčešće greške prilikom ulaganja u fondove
Jedna od najčešćih grešaka jeste ulaganje novca koji bi investitoru uskoro mogao biti potreban.
Druga greška je izbor fonda samo prema poslednjem objavljenom rezultatu, bez razumevanja rizika i portfolija.
Treća je zanemarivanje valute i troškova. Investitor može gledati rast investicione jedinice, a da ne primeti kako kurs i naknade utiču na stvarni rezultat.
Česta je i pretpostavka da regulisan finansijski proizvod mora doneti dobit. Regulacija štiti način funkcionisanja sistema, ali ne uklanja tržišni rizik.
Jednako je problematično panično povlačenje novca nakon prvog pada, kao i ostajanje u fondu koji očigledno više ne odgovara cilju.
Dobra odluka nije ona koja u svakom trenutku izgleda najprofitabilnije. Dobra odluka je ona čiji cilj, rok, rizik i troškove investitor razume pre uplate.
Najčešća pitanja o investicionim fondovima
Da li je novac uložen u fond garantovan?
Nije. Vrednost investicionih jedinica može rasti i padati. Nadzor i regulacija ne predstavljaju garanciju prinosa.
Da li je moguće izgubiti deo uloženog novca?
Jeste. Gubitak zavisi od vrste fonda, strukture portfolija, tržišnih kretanja i trenutka izlaska iz investicije.
Da li se novac može povući u bilo kom trenutku?
Otvoreni fondovi omogućavaju otkup investicionih jedinica prema pravilima navedenim u dokumentaciji. Pre ulaganja treba proveriti rok obračuna, način isplate i eventualne naknade.
Da li je novčani fond isto što i štedni račun?
Nije. Novčani fond može imati mirnije kretanje od akcijskog fonda, ali investiciona jedinica nije bankarski depozit.
Da li je investicioni fond bolji od samostalne kupovine akcija?
Zavisi od znanja, cilja, vremena i troškova. Fond nudi profesionalno upravljanje i diverzifikaciju, dok samostalno ulaganje pruža veću kontrolu, ali zahteva više znanja i discipline.
Kako proveriti da li je fond registrovan?
UCITS fondovi, alternativni investicioni fondovi i društva za upravljanje mogu se proveriti u zvaničnim registrima Komisije za hartije od vrednosti.
Zaključak
Investicioni fondovi mogu biti koristan način da građani pristupe profesionalno upravljanom i diverzifikovanom portfoliju. Ipak, oni nisu prečica do sigurnog profita.
Na tržištu Srbije postoje fondovi namenjeni očuvanju vrednosti, ulaganju u obveznice, balansiranim strategijama, akcijama, međunarodnim tržištima i alternativnim klasama imovine.
Najvažnije je da investitor razume šta kupuje. Pre uplate treba proveriti vrstu fonda, valutu, portfolio, rizike, naknade, uslove povlačenja novca i moguće poreske obaveze.
Tek kada su te informacije jasne, fond prestaje da bude nepoznat finansijski proizvod i postaje alat koji se može uklopiti u lični plan štednje i ulaganja.
Ovaj sadržaj je edukativnog karaktera i ne predstavlja individualni investicioni, poreski ili pravni savet. Ponuda fondova i njihova pravila mogu se menjati, pa aktuelne informacije treba proveriti u registrima Komisije za hartije od vrednosti i zvaničnoj dokumentaciji konkretnog fonda.
