Jesen ima neki poseban način da nas zaustavi.
Stigne tiho, gotovo neprimetno. Prvo kroz hladnija jutra, miris kiše, maglu koja se zadrži nad ulicama i lišće koje iz dana u dan menja boju. A onda odjednom shvatimo da su večeri duže, da nam prija toplina doma i da sve češće zastanemo kraj prozora, posmatrajući kako vetar nosi lišće niz ulicu.
Postoji nešto posebno u toj promeni.
Kao da nam jesen šapuće da nije strašno kada se stvari menjaju.
Drveće ne pokušava da zadrži svoje lišće. Pušta ga kada za to dođe vreme. Ne pita se šta će biti sa golim granama. Ne plaši se zime. Kao da jednostavno veruje da će, kada prođe vreme mirovanja, ponovo doći proleće.
Možda bismo i mi mogli tako.
Ne da zaboravimo ono što je bilo, već da prihvatimo da neke stvari imaju svoje vreme.
Neki ljudi odu. Neki planovi se promene. Neke želje ostanu neostvarene. Ponekad zatvorimo vrata za koja smo mislili da će zauvek ostati otvorena.
Ali ne znači da je sve što je završilo bilo uzalud.
Neke stvari dođu da nas nečemu nauče, neke da nas promene, a neke jednostavno budu deo naše priče.
Jesen nas podseća da ništa ne moramo da zadržavamo na silu.
Kao što lišće ne pokušava da ostane na granama zauvek, tako ni mi ne možemo zaustaviti vreme.
Zato je važno da ga živimo dok je naše.
Da ne provedemo godine čekajući neki savršen trenutak.
Život nije samo ono što moramo.
Nije samo posao, obaveze, računi, odgovornosti i stalno trčanje za nečim.
Život je i kafa koju pijemo polako.
Knjiga koju čitamo bez žurbe.
Šetnja po lišću.
Putovanje o kojem dugo maštamo.
Pesma koju volimo.
Razgovor koji traje duže nego što smo planirali.
Prijatelj koji zna kada nam treba zagrljaj.
I onaj poljubac od osobe koju želimo, zbog kojeg na trenutak zaboravimo sve ostalo.
Radujemo se i sasvim običnim večerima kada se sklupčamo u fotelji pod toplim ćebetom, dok napolju kiša tiho udara o prozore, a mi biramo film koji ćemo gledati. Takvi trenuci možda izgledaju sasvim obično, ali upravo u njima često pronađemo ono što nam je potrebno — toplinu, mir i osećaj da smo na svom mestu.
Možda upravo u tim malim stvarima postoji više sreće nego što smo spremni da priznamo.
Često mislimo da ćemo biti srećni kada se nešto veliko dogodi. Kada ostvarimo neki cilj, promenimo posao, zaradimo više, odemo negde daleko ili konačno dobijemo ono što smo dugo želeli.
A onda shvatimo da nam najlepši trenuci često dođu neplanirano.
U sasvim običnom danu.
U nečijem pogledu.
U poruci kojoj se obradujemo.
U mirisu kiše.
U toploj sobi dok je napolju hladno.
U osećaju da smo tamo gde želimo da budemo.
Zato ne treba stalno da jurimo život.
Ponekad treba samo da zastanemo dovoljno dugo da ga primetimo.
Da pogledamo krošnje.
Da čujemo šuštanje lišća.
Da osetimo hladan vazduh.
Da se setimo koliko smo toga već prošli.
I koliko još toga može da nas obraduje.
Ne moramo znati šta nas čeka iza sledećeg dana.
Možda je upravo u tome lepota.
Kada bismo unapred znali svaku sreću, svaki susret i svaki lep trenutak, ne bismo imali radost iznenađenja.
Zato ostavimo malo prostora nepoznatom.
Ne moramo imati sve odgovore.
Dovoljno je da verujemo da život nije završio sa poslednjim poglavljem koje smo upravo pročitali.
Jer knjiga našeg života još se piše.
Neke stranice nisu bile lake. .
Neke smo ispisali sa suzama.
Neke bismo danas drugačije napisali.
Ali bilo je i onih koje bismo zauvek ponovo pročitali.
Jedan zagrljaj.
Jedno prijateljstvo.
Jedna ljubav.
Jedan pogled.
Jedan običan dan koji je, bez ikakvog posebnog razloga, ostao u nama.
Možda upravo zato ne treba da čekamo da se život promeni da bismo počeli da ga volimo.
Možemo mu dodati nešto lepo već danas.
Možemo kupiti knjigu koju dugo gledamo.
Otići u šetnju.
Pozvati nekoga koga volimo.
Pustiti omiljenu pesmu.
Poljubiti osobu koju volimo.
I sačuvati trenutak samo za sebe.
Ne zato što je život savršen.
Već zato što je naš.
Jesen nas tome posebno uči.
Ona ne pokušava da sakrije svoju promenu. Naprotiv, pretvara je u nešto lepo. Od zelenog pravi zlatno, od toplih dana pravi hladne večeri, od bujnog drveća ostavlja gole grane – a ipak sve izgleda kao deo iste velike lepote.
Možda i mi treba da prihvatimo da ne moramo uvek biti isti.
Možemo da promenimo mišljenje.
Da promenimo pravac.
Da počnemo iznova.
Da pustimo ono što više nije naše.
I da se ne plašimo praznog prostora koji ostane posle toga.
Jer praznina ponekad nije kraj.
Ponekad je samo mesto za nešto novo.
Zato, kada ovogodišnja jesen zamiriše na kišu i lišće, zastanimo. Udahnimo.
Pogledajmo oko sebe.
Setimo se svega što imamo.
I dopustimo sebi da se radujemo.
Ne zato što znamo da će svaki naredni dan biti lak.
Već zato što još imamo dane koje možemo ispuniti nečim lepim.
Još imamo ljude koje možemo voleti.
Mesta koja možemo posetiti.
Knjige koje možemo pročitati.
Pesme koje možemo slušati.
Ruke koje možemo držati.
Usne koje možemo poljubiti.
I snove koje možemo pokušati da ostvarimo.
Možda ne znamo šta nas čeka.
Ali ne moramo da se plašimo nepoznatog.
Dovoljno je da kroz život ne prolazimo zatvorenih očiju.
Da primetimo jesen kada dođe.
Da uživamo u njenim bojama.
Da prihvatimo njene kiše.
Da se radujemo toplini koja dolazi posle hladnoće.
I da zapamtimo:
Ponekad je dovoljno samo pustiti lišće da padne.
A onda podići pogled prema granama i verovati da će ponovo zazeleneti.
Radujmo se životu koji još traje.
Radujmo se danima koje još nismo proživeli.
I, najviše od svega – radujmo se onome što nas još može iznenaditi.
O autorki
Sandra Stojanović je književnica, autorka romana „Stranice koje dišu“, kao i brojnih pesama i misaonih tekstova koji istražuju teme ljubavi, životnih prekretnica, unutrašnje snage i potrage za sobom.
Njeno stvaralaštvo prepoznato je i na međunarodnim književnim konkursima, gde su odlomak iz romana „Stranice koje dišu“ i pesma „Kad se vratim u sebe“ nagrađeni pohvalnicama i objavljeni u međunarodnim književnim zbirkama.
