Šta psihologija kaže o ljudima koji retko objavljuju na društvenim mrežama? Pre svega, da su u većini: istraživanja pokazuju da veliki deo korisnika gotovo ništa ne objavljuje, a da mali broj ljudi stvara većinu sadržaja. Razlozi za to su različiti: potreba za privatnošću, introvertnost, manjak potrebe za spoljašnjim odobravanjem ili jednostavno drugačiji prioriteti. Ali tišina na mrežama nije automatski znak mira. Istraživanje Univerziteta u Mičigenu pokazalo je da pasivno skrolovanje bez interakcije može da pojača zavist i pogorša raspoloženje.
Svi poznajemo takve ljude. Imaju profil, vide sve vaše objave, ponekad pošalju poruku, ali njihova poslednja fotografija je od pre tri godine. Neki ih smatraju misterioznim, drugi hladnim, treći mudrima. Šta se zaista krije iza toga?
- U većini onlajn zajednica 90% korisnika samo posmatra, 9% povremeno učestvuje, a 1% stvara gotovo sav sadržaj (pravilo 90-9-1)
- Prosečan korisnik Tvitera u SAD objavljivao je samo dva puta mesečno, a 10% najaktivnijih stvaralo je 80% svih objava (Pew Research)
- Pasivno skrolovanje povezano je sa porastom zavisti i padom raspoloženja (Univerzitet u Mičigenu)
Da li je normalno da ne objavljujete na društvenim mrežama?
Potpuno. Zapravo, to je pravilo, a ne izuzetak. Stručnjak za korisničko iskustvo Jakob Nilsen još 2006. opisao je pojavu koju je nazvao „neravnopravnost učešća“: u većini velikih onlajn zajednica 90% korisnika samo posmatra i nikada ne doprinosi, 9% doprinosi povremeno, a samo 1% stvara gotovo sve što vidimo (Nielsen Norman Group).
Novija istraživanja potvrđuju sličan obrazac. Pew Research Center je 2019. analizirao stvarne naloge odraslih korisnika Tvitera u SAD i utvrdio da prosečan korisnik objavljuje samo dva puta mesečno, dok 10% najaktivnijih korisnika stvara 80% svih objava (Pew Research Center).
Drugim rečima, slika sveta koju vidimo na mrežama stvara mala, veoma glasna manjina. Većina je tu, gleda, ali ćuti.
Zašto neki ljudi retko objavljuju?
Ne postoji jedan „tip“ osobe koja ne objavljuje, a psiholozi upozoravaju da se iz ponašanja na mrežama ne mogu izvoditi pouzdani zaključci o nečijoj ličnosti. Ipak, razlozi koje ljudi najčešće navode mogu se svrstati u nekoliko grupa:
1. Privatnost im je važnija od vidljivosti
Mnogi jednostavno ne žele da njihov život bude javan. Ne žele da poslodavac, rodbina ili nepoznati ljudi znaju gde letuju, šta jedu i s kim izlaze. Za njih privatnost nije tajna, već granica.
2. Ne treba im spoljašnja potvrda
Lajkovi i komentari za neke ljude imaju veliku težinu, a za druge gotovo nikakvu. Oni kojima nije potrebno da drugi potvrde njihove trenutke, ređe osećaju potrebu da ih objave.
3. Introvertnost i potreba za mirom
Introvertne osobe često više vole razgovor jedan na jedan nego javni nastup, a objava na mreži je, na neki način, upravo javni nastup. Zato mnogi biraju privatne poruke umesto javnih objava.
4. Oprez i promišljenost
Neki ljudi dugo razmišljaju pre nego što bilo šta kažu javno. Svesni su da internet pamti i da se jednom objavljen sadržaj teško povlači.
5. Drugi prioriteti
Ponekad je razlog sasvim jednostavan: ljudi su zauzeti životom, poslom, porodicom ili hobijem i jednostavno ne razmišljaju o tome da to dokumentuju.
6. Umor od mreža
Sve više ljudi svesno smanjuje vreme na mrežama zbog osećaja preopterećenosti informacijama. O ovom trendu pisali smo u tekstu digitalni umor: zašto je vikend bez ekrana postao novi luksuz.
Da li je tiho korišćenje mreža zdravije?
Ovde postoji važan obrt. Ne objavljivati ne znači nužno manje vremena na mrežama. Mnogi koji ništa ne objavljuju i dalje sate provode u pasivnom skrolovanju, gledajući tuđe živote.
Psiholog Itan Kros sa Univerziteta u Mičigenu i njegov kolega Filip Verdejn sa Univerziteta u Luvenu ispitivali su razliku između pasivnog i aktivnog korišćenja Fejsbuka. U dve studije, objavljene 2015. u časopisu Journal of Experimental Psychology: General, utvrdili su da pasivno korišćenje dovodi do doslednog pada raspoloženja, uglavnom zato što pojačava osećaj zavisti prema drugima. Aktivno korišćenje, poput objavljivanja, odgovaranja na objave i dopisivanja, nije imalo takav efekat (Univerzitet u Mičigenu).
Istraživači su otkrili i nešto ohrabrujuće: što su ljudi više komunicirali sa drugima uživo, van mreža, to im se raspoloženje više poboljšavalo iz trenutka u trenutak.
Zaključak je jasan: nije presudno da li objavljujete, već kako koristite mreže. Osoba koja ništa ne objavljuje, ali sate provodi upoređujući se sa tuđim „savršenim“ životima, može se osećati lošije od nekoga ko aktivno komunicira sa prijateljima.
Mitovi o ljudima koji ne objavljuju
| Mit | Realnost |
|---|---|
| „Kriju nešto.“ | Najčešće samo čuvaju privatnost, što nije isto što i tajnovitost. |
| „Nisu zainteresovani za druge.“ | Mnogi pažljivo prate prijatelje, ali radije reaguju privatnom porukom. |
| „Sigurno su srećniji.“ | Ne nužno. Pasivno skrolovanje može pogoršati raspoloženje. |
| „Nemaju šta da pokažu.“ | Mnogi žive vrlo bogat život, samo ga ne dokumentuju. |
| „To govori nešto o njihovoj ličnosti.“ | Ponašanje na mrežama nije pouzdan test ličnosti. |
Zašto nas ljudi koji ne objavljuju toliko intrigiraju?
U svetu u kome su svi vidljivi, nevidljivost privlači pažnju. Kada o nekome ne znamo sve, mašta popunjava praznine, a to stvara utisak misterije. Isto tako, osoba koja ne objavljuje ne može se lako uporediti sa drugima, pa deluje kao da „ne učestvuje u trci“.
Postoji i element koji podseća na tihi luksuz u modi: kao što najskuplja garderoba često nema velike logotipe, tako i život koji se ne izlaže često deluje vrednije. Ta veza nije slučajna, o čemu smo pisali u tekstu luksuz više nije hotel sa pet zvezdica: danas najviše vredi mir.
Kako da mreže koristite zdravije, bez obzira da li objavljujete
- Budite aktivni, ne samo posmatrači. Pošaljite poruku prijatelju, odgovorite na objavu, umesto da samo skrolujete.
- Primetite kako se osećate. Ako posle skrolovanja redovno osećate zavist ili nezadovoljstvo, to je znak da nešto promenite.
- Očistite listu praćenja. Prestanite da pratite naloge koji vam stalno izazivaju poređenje.
- Ograničite vreme. Podešavanja telefona omogućavaju dnevni limit za aplikacije.
- Dajte prednost susretima uživo. Istraživanje pokazuje da upravo oni najviše popravljaju raspoloženje.
Ako vas zanima kako mreže utiču na odnose i poverenje, pročitajte i tekst društvene mreže su nas naučile da sumnjamo u sve.
Ljudi koji retko objavljuju nisu ni čudni ni posebno mudri. Oni su, zapravo, većina. Važno pitanje nije koliko objavljujete, već da li vas vreme provedeno na mrežama približava ljudima ili vas udaljava od njih.
Česta pitanja
Da li je normalno ne objavljivati na društvenim mrežama?
Da. Prema pravilu 90-9-1 koje je opisao Jakob Nilsen, u većini onlajn zajednica 90% korisnika samo posmatra. Pew Research je utvrdio da prosečan korisnik Tvitera u SAD objavljuje samo dva puta mesečno.
Šta psihologija kaže o ljudima koji ne objavljuju?
Ne postoji jedan tip ličnosti. Najčešći razlozi su potreba za privatnošću, manja potreba za spoljašnjom potvrdom, introvertnost, oprez i drugi prioriteti. Ponašanje na mrežama nije pouzdan pokazatelj ličnosti.
Da li je pasivno korišćenje društvenih mreža štetno?
Istraživanje Univerziteta u Mičigenu iz 2015. pokazalo je da pasivno skrolovanje Fejsbuka dovodi do pada raspoloženja, uglavnom kroz pojačanu zavist. Aktivno korišćenje, poput dopisivanja, nije imalo takav efekat.
Ko stvara najviše sadržaja na društvenim mrežama?
Mala manjina korisnika. Prema Pew Research Centru, 10% najaktivnijih korisnika Tvitera u SAD stvaralo je 80% svih objava, dok je prosečan korisnik objavljivao samo dva puta mesečno.
Kako zdravije koristiti društvene mreže?
Budite aktivni umesto pasivnog skrolovanja, pratite kako se osećate posle korišćenja, prestanite da pratite naloge koji izazivaju poređenje, ograničite vreme i dajte prednost susretima uživo.
Izvori i fotografije
- Nielsen Norman Group: pravilo 90-9-1 (Jakob Nilsen, 2006.)
- Pew Research Center: Sizing Up Twitter Users (2019.)
- University of Michigan: pasivno korišćenje Fejsbuka i raspoloženje (2015.)
Fotografije: Vitaly Gariev, Priscilla Du Preez i Hamish Duncan / Unsplash. Tekst je informativnog karaktera i ne predstavlja psihološku procenu.
